Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Jedan mali autobus sa produženom cevi, sličnom kratkoj i zdepstoj slonovoj surli, stao je da se prisno pripija uz svemirsku letelicu. Nekoliko sekundi kasnije spolja se začula lupa i zveket, a onda je usledio zvuk pištanja vazduha u času kada je spoj ostvaren i kada je došlo do izjednačavanja pritisaka. Unutrašnja vrata vazdušne komore su se otvorila i unutra je ušao odbor za doček.

Predvodio ga je Ralf Halvorsen, upravnik južnog područja — koje je obuhvatalo ne samo bazu nego i isturene istraživačke grupe potekle iz nje. Sa njim su bili vođa naučne ekipe, dr Roj Majkls, sedokos, sitan geofizičar koga je Flojd poznavao iz ranijih poseta, i još šestorica viših naučnika i predstavnika upravnog osoblja. Pozdravili su ga sa poštovanjem i olakšanjem; od upravnika naniže, bilo je očigledno da su svi jedva čekali da im se ukaže prilika da se malo rasterete briga.

“Veoma mi je milo što ste sa nama, dr Flojde”, reče Halvorsen. “Jeste li udobno putovali?”

“Izvrsno”, uzvrati Flojd. “Let nije mogao biti bolji. Posada se veoma trudila oko mene.”

Usledio je uobičajeni laki razgovor koji je učtivost nalagala, dok se autobus udaljavao od svemirske letelice; prema prećutnom sporazumu, niko nije pominjao razlog njegove posete. Prevalivši hiljadu stopa od mesta za aluniranje, autobus je stigao do velike oznake na kojoj je pisalo:

DOBRO DOŠLI U BAZU KLAVIJUS

Astronautičke inženjerijske jedinice SAD

1994.

Vozilo potom stade da se spušta u jedan usek kojim ubrzo stiže ispod nivoa tla. Masivna vrata otvoriše se pred njima, a onda se zatvoriše iza njih. To se dogodilo još jednom, pa još jednom. Kada su se poslednja vrata zatvorila, razlegla se silna tutnjava vazduha i oni su se ponovo obreli u atmosferi, u sredini baze koja je omogućavala da se od odeće nosi samo košulja sa kratkim rukavima.

Posle kratkog prolaska kroz tunel pun cevi i kablova, u kome su šuplje odjekivala ritmička kucanja i lupkanja, stigli su do upravnog sektora i Flojd se ponovo obreo u poznatoj sredini pisaćih mašina, kancelarijskih računara, ženskog pomoćnog osoblja, zidnih mapa i telefonske zvonjave. Kada su zastali pred vratima na kojima je pisalo UPRAVNIK, Halvorsen reče diplomatski: “Dr Flojd i ja doći ćemo u salu za konferencije za nekoliko minuta.”

Ostali klimnuše i promrmljaše nešto u glas saglasnosti, a zatim se udaljiše niz hodnik. Ali pre no što je Halvorsen stigao da uvede Flojda u svoju kancelariju, dogodilo se nešto nepredviđeno. Vrata su se otvorila i jedna mala prilika jurnu ka upravniku.

“Tata! Bio si gore! A obećao si da ćeš i mene povesti!”

“De, de, Dajana”, odvrati Halvorsen ljutito i nežno u isti mah, “jedino sam ti kazao da ću te povesti ako budem mogao. Ali imao sam puno posla oko dočeka dr Flojda. Pozdravi se sa njim — upravo je stigao sa Zemlje.”

Devojčica — Flojd je procenio da ima oko osam godina — pruži mlitavu ruku. Njeno lice izgledalo mu je neodređeno poznato i Flojd najednom postade svestan da ga upravnik posmatra nekako neobično, osmehujući se pri tom. Gotovo se trgao od iznenađenja kada se prisetio šta je posredi.

“Ne mogu da verujem!” uzviknu on. “Kada sam poslednji put bio ovde, ona je bila još beba!”

“Prošle nedelje proslavila je četvrti rođendan”, uzvrati Halvorsen ponosno. “Deca brzo rastu pri ovoj niskoj sili teže. Ali zato ne stare brzo — živeće duže od nas.”

Očaran, Flojd se zagleda u samouverenu mladu damu, zapazivši njeno dražesno držanje i neuobičajeno tanan sklop kostiju. “Milo mi je što smo se ponovo videli, Dajana”, reče on. A onda ga nešto — možda puka znatiželja, a možda učtivost — nagna da doda: “Da li bi ti se dopalo da odeš na Zemlju?”

Oči joj se zapanjeno razrogačiše; a potom ona žustro odmahnu glavom.

“Tamo je gadno; povrediš se ako padneš. Osim toga, ima premnogo ljudi.”

Dobili smo, dakle, reče Flojd u sebi, prvo pokolenje svemiraca; biće ih sve više u potonjim godinama. Iako je postojalo nešto tužno u toj pomisli, u njoj je takođe bilo nade. Kad se Zemlja pretvori u ukroćen i spokojan, a možda i pomalo dosadan svet, i dalje će biti izazova za one koji vole slobodu, za tvrdokorne pionire i nemirne pustolove. Ali njihova oruđa više neće biti sekira i puška, kanu i kola sa arnjevima; umesto toga, na raspolaganju će im stajati nuklearna elektrana, pogon na plazmu i hidroponske farme. Brzo se približavao čas kada će Zemlja, kao sve majke, morati da se oprosti od svoje dece.

Uz mešavinu pretnji i obećanja Halvorsen je nekako uspeo da se otarasi upornog potomka i da najzad uvede Flojda u kancelariju. Upravnikova odaja imala je tek oko petnaest kvadratnih stopa, ali u njoj su ipak bili smešteni sva oprema i svi simboli statusa jednog tipičnog šefa odeljenja sa godišnjim prihodom od pedeset hiljada dolara. Potpisane fotografije važnih političara — uključujući predsednika Sjedinjenih Država i generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija — ukrašavale su jedan zid, dok su pretežan deo drugog prekrivali potpisani snimci slavnih astronauta.

Flojd utonu u udobnu kožnu fotelju i uze ponuđenu čašu “šerija”, proizvedenog u lunarnim biološkim laboratorijama. “Kako stoje stvari, Ralfe?” upita Flojd, najpre oprezno srknuvši piće, a potom potegavši bez ustručavanja.

“Nije loše”, uzvrati Halvorsen. “No, postoji nešto što bi trebalo da znaš pre no što pođeš tamo.”

“Šta je posredi?”

“Pa, mislim da bi se to moglo opisati kao moralni problem”, reče Halvorsen, uzdahnuvši.

“Oh?”

“Još nije ozbiljno, ali će uskoro postati.”

“Blokada vesti”, reče Flojd ravnim glasom.

“Tačno”, uzvrati Halvorsen. “Mojim ljudima to sve teže pada. Uostalom, većina ih ima porodice na Zemlji; tamo se sigurno misli da su svi mrtvi od neke zaraze na Mesecu.”

“Žao mi je zbog toga”, reče Flojd, “ali nismo uspeli da smislimo nijedan bolji paravan, a ovaj je do sada bio delotvoran. Uzgred budi rečeno, sreo sam Mojseviča u svemirskoj stanici; čak je i on naseo.”

“To bi trebalo da usreći one iz bezbednosti.”

“Nemaju baš razloga da budu odveć srećni, budući da je on čuo za MNT-1; vesti su negde procurile. Ali ne možemo da damo nikakvu izjavu sve dok ne saznamo šta je ta vražija stvar i da li iza nje možda stoje naši kineski prijatelji.”

“Dr Majkls smatra da ima odgovor na to. Jedva čeka da ti ga saopšti”

Flojd ispi čašu do dna. “A ja jedva čekam da ga čujem. Pođimo.”

Konferencija je držana u velikoj, pravougaonoj sali u koju se bez tiskanja moglo smestiti stotinu ljudi. Bila je opremljena najnovijim optičkim i elektronskim displejima i po svoj prilici bi ličila na uzornu salu za konferencije da nije bilo mnogobrojnih postera, “pin-ap” fotografija, objava i amaterskih slika koji su ukazivali na to da se tu nalazilo središte lokalnog kulturnog života. Flojdu je posebno pala u oči zbirka oznaka, očigledno brižljivo sakupljana, u koju su ulazile i takve poruke kao što su: MOLIMO VAS, NE GAZITE TRAVU… ZABRANJENO PARKIRANJE PARNIM DANIMA… DEFENSE DE FUMER… ZA PLAŽU… PRELAZ STOKE… ZAUSTAVNA TRAKA i NE HRANI ŽIVOTINJE. Ako su ovi znaci bili pravi — a tako su svakako izgledali — njihov prevoz sa Zemlje stajao je čitavo malo bogatstvo. Postojao je izvestan dirljiv prkos u vezi sa njima; na ovom negostoljubivom svetu ljudi su još mogli da zbijaju šale na račun stvari koje su bili prinuđeni da ostave za sobom — i koje njihovoj deci nikada neće nedostajati.

Skupina od četrdeset ili pedeset ljudi čekala je Flojda i svi učitivo ustaše kada je on ušao iza upravnika. Klimnuvši nekolicini poznatih lica, Flojd prošaputa Halvorsenu: “Hteo bih da kažem nekoliko reči pre no što počne zvanični deo konferencije.”