Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Flojd sede u prvi red, dok se upravnik pope na govornicu i pređe pogledom po okupljenoj publici.

“Dame i gospodo”, poče Halvorsen, “uopšte ne moram da vam skrenem pažnju na to da je ovo izuzetno važan trenutak. Veoma nam je milo što je među nama i dr Hejvud Flojd. Svi ga znamo po čuvenju, a mnogi ga i lično poznaju. Upravo je stigao posebnim letom sa Zemlje i pre konferencije želeo bi da nam uputi nekoliko reči. Dr Flojd.”

Flojd se pope na govornicu praćen učtivim pljeskom, uz osmeh osmotri publiku i poče: “Hvala — hoću samo ovo da kažem. Presednik me je zamolio da vam prenesem njegovo duboko uvažavanje za vaš izuzetan trud; iskreno se nadamo da ćemo uskoro moći da ga obelodanimo. Sasvim sam svestan”, nastavi on oprezno, “da neki među vama — možda većina — drže do toga da konačno bude podignut zastor spušten iz razloga bezbednosti; kada biste mislili drugačije, ne biste bili naučnici.”

Krajičkom oka osmotrio je dr Majklsa, čije je lice bilo pomalo naborano, tako da je do izražaja došao dugačak ožiljak na desnom obrazu — po svoj prilici posledica nekog nesrećnog slučaja u svemiru. Dobro je znao da geolog žestoko protestvuje zbog onoga što je nazvao “besmislena igra žandara i lopova”.

“Ali voleo bih da vas podsetim”, nastavi Flojd, “da smo ovde suočeni sa krajnje izvanrednom situacijom. Moramo biti bespogovorno sigurni u činjenice kojima raspolažemo; ako sada pogrešimo, možda se neće ukazati druga prilika — te vas u to ime molim da pokažete još samo malo strpljenja. To su takođe predsednikove želje.

Ovo je sve što imam da vam kažem. Sada sam spreman za vaš izveštaj.”

On se vrati do svog sedišta; upravnik reče: “Velika hvala, dr Flojde”, a zatim klimnu, pomalo osorno, prema vođi naučne ekipe. Na ovaj znak, dr Majkls se pope na govornicu i svetla se prigušiše.

Na ekranu blesnu jedna fotografija Meseca. U samom središtu diska nalazio se blistavi, beli, kraterski prsten iz koga se pružala upadljiva zrakasta šara. Izgledalo je u potpunosti kao da je neko prosuo vreću brašna po licu Meseca i ono se razletelo u svim pravcima.

“Ovo je Tiho”, reče Majkls, pokazavši prema središnjem krateru. “Na ovoj fotografiji snimljenoj odozgo Tiho je još uočljiviji i izrazitiji nego kada se posmatra sa Zemlje; tada je smešten blizu ruba Meseca. Ali osmotren iz ovog ugla — pravo iznad sa visine od hiljadu milja — vidite kako preovlađuje celom poluloptom.”

Dopustio je Flojdu da dobro pogleda nepoznat izgled poznatog objekta, a onda nastavi: “Tokom prošle godine obavljali smo magnetska osmatranja ovog područja iz satelita na niskoj orbiti. Stvar je okončana tek pre mesec dana, a evo ishoda — karta kojom su započele sve nevolje.”

Na ekranu blesnu nova slika; izgledala je kao topografska karta, ali je pokazivala snagu magnetnog polja, a ne nadmorsku visinu. Najvećim delom, linije su išle prilično uporedo i bile su veoma razmaknute; ali u jednom uglu karte iznenada su postajale zbijenije, obrazujući niz koncentričnih krugova — što je nalikovalo šari čvora u komadu drveta.

Čak je i nevičnom oku bilo jasno da se nešto neobično zbilo sa Mesečevim magnetnim poljem na tom području; u dnu karte stajalo je ispisano velikim slovima: MAGNETSKA NEPRAVILNOST TIHO — JEDAN (MNT-1). U gornjem desnom uglu bilo je otisnuto: STROGO POVERLJIVO.

“U prvi mah, pomislili smo da je tu izbila na površinu neka magnetna stena, ali tome su se protivili svi geološki nalazi. Isto tako, čak ni veliki meteorit sazdan od nikla i gvožđa ne bi mogao da izazove tako snažno polje; odlučili smo stoga da malo ispitamo stvar.

Prva ekipa nije otkrila ništa — samo uobičajeni ravan teren prekriven veoma tankim slojem Mesečeve prašine. Izbušili su rupu u samom središtu magnetnog polja da bi pribavili uzrok jezgra za izučavanje. Na dubini od dvadeset stopa bušilica se zaustavila. I tako, izviđačka ekipa počela je da kopa — što nimalo nije lak posao u skafandrima, uveravam vas.

Ono što su tamo našli nagnalo ih je da se žurno vrate u bazu. Poslali smo veću ekipu, sa boljom opremom. Kopali su dve nedelje — a ishod toga znate.”

Zatamnjena sala za konferencije postade najednom utihla i puna iščekivanja dok se slika na ekranu menjala. Iako su je svi videli mnogo puta, nije bilo nikog ko se nije nagnuo malo napred, nadajući se da će uočiti nove pojedinosti. Na Zemlji i Mesecu, ni stotinu ljudi nije do sada imalo tu povlasticu da baci pogled na ovu fotografiju.

Na njoj se video jedan čovek u jarkocrvenom i žutom skafandru kako stoji na dnu iskopane rupe, držeći geometrijsku šipku razdeljenu u decimetre. Bilo je očigledno da je snimak načinjen u toku noći i da je mogao poticati sa ma kog dela Meseca ili Marsa. No, nijedna planeta do sada nije iznedrila takav prizor.

Objekat pred kojim je pozirao čovek u skafandru predstavljao je okomitu ploču od nekog kao ugalj crnog materijala, visoku oko deset stopa, a pet široku: Flojda je podsetila, pomalo zloslutno, na džinovsku nadgrobnu ploču. Savršeno oštrih ivica i simetrična, bila je toliko crna da je izgledalo kao da je progutala svetlost što pada na nju; nije bilo nikakvih površinskih pojedinosti. Ni po čemu se nije moglo ustanoviti da li je načinjena od kamena, metala ili plastike — ili možda od nekog materijala potpuno nepoznatog čoveku.

“MNT-1”, objavi dr Majkls, gotovo smerno. “Izgleda potpuno nov, zar ne. Ne mogu ništa prebaciti onima koji su pomislili da je star svega nekoliko godina, te su ga tako doveli u vezu sa trećom kineskom ekspedicijom iz 1998. Ali ja nikada nisam u to poverovao — a sada smo kadri da mu tačno procenimo starost na osnovu lokalnih geoloških nalaza.

Moje kolege i ja, dr Flojde, spremni smo da stavimo na kocku svoj ugled. MNT-1 nema nikakve veze sa Kinezima. U stvari, on nema nikakve veze ni sa celom ljudskom rasom — jer kada je bio zakopan, ljudi još uopšte nisu postojali.

Vidite, star je približno tri miliona godina. Ono što vam sada stoji pred očima predstavlja prvi dokaz o postojanju vanzemaljskog inteligentnog života.”

PODRUČJE MAKROKRATERA: Pruža se južno gotovo od središta vidljive strane Meseca i istočno od područja središnjih kratera. Gusto prošarano udarnim kraterima; većina ih je velika, a među njima je i najveći na Mesecu; na severnom delu neki krateri su naprsli od udara pri nastajanju Mare Imbriuma. Neravna površina gotovo posvuda, izuzev na dnu nekih kratera. Pretežan deo površine pod nagibom, uglavnom između 10 stepeni i 12 stepeni; dna nekih kratera približno ravna.

SPUŠTANJE I KRETANJE: Spuštanje načelno otežano zbog neravnog terena pod nagibom; manje otežano na ravnom dnu nekih kratera. Kretanje moguće gotovo svuda, ali potreban izbor maršrute; manje otežano na ravnom dnu nekih kratera.

GRAĐENJE: Načelno umereno otežano zbog nagiba i mnogobrojnih velikih blokova od drobljivog materijala; kopanje u lavi otežano na dnu nekih kratera.

TIHO: Krater nastao po obrazovanju mora; prečnik 54 milje, obod 7.900 stopa iznad okolnog terena; dno duboko 12.000 stopa; najistaknutiji zrakasti sistem na Mesecu; neki zraci pružaju se preko 500 milja.

(Izvod iz “Posebne inženjerijske studije površine Meseca”, kancelarija vođe inženjerijske ekipe, vojno odeljenje. “U. S. Geological Survey”, Vašington, 1961.)

Pokretna laboratorija koja je hitala preko kraterske ravnice brzinom od pedeset milja na sat prilično je nalikovala na prekomerno veliku stambenu prikolicu postavljenu na osam gipkih točkova. No, ona je bila znatno više od toga; predstavljala je samostalnu bazu u kojoj je dvadestoro ljudi moglo da živi i radi više nedelja. U stvari, bio je to svemirski brod koji se kretao po tlu — a u slučaju nužde mogao je čak i da poleti. Ukoliko bi naišla na pukotinu ili kanjon koji se zbog veličine ne bi mogao zaobići ili čiji prekomerno strmi obronci ne bi omogućavali ulazak, ona bi mogla da preskoči preko prepreke, oslonivši se na svoja četiri donja mlaznika.