Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Gledajući kroz prozor, Flojd je video kako se pred njim pruža jasno uočljiv trag; na desetine vozila tu je za sobom ostavilo čvrsto otisnut beleg u drobljivoj Mesečevoj površini. Na pravilnim razmacima duž te pruge bile su postavljene visoke, tanke šipke koje su imale po jednu bleskajuću svetiljku. Niko se nije mogao izgubiti na putu dugačkom dve stotine milja od baze Klavijus do MNT-1, bez obzira na okolnost što je još bila noć i što je do izlaska Sunca preostalo više časova.

Zvezde na svodu bile su tek malo svetlije, ili mnogobrojnije, nego za vedrih noći na visoravnima Novog Meksika ili Kolorada. No, postojale su dve stvari na tom kao ugalj crnom nebu koje su odagnavale svaki privid da je tu posredi Zemlja.

Prva je bila sama Zemlja — blistavi svetionik što je počivao povrh severnog obzorja. Svetlost koja se slivala sa te džinovske polulopte bila je na desetine puta blistavija nego ona kojom se odlikovao puni Mesec i optakala je svekoliki predeo hladnom, plavo-zelenom fosforescentnošću.

Druga nebeska prilika bila je slabašna, biserna kupa svetlosti koja je iskošeno stajala na istočnom delu svoda. Postajala je sve svetlija ka obzorju, nagoveštavajući velike vatre što su stajale skrivene tik ispod ruba Meseca. Tu se raskriljavala bleda slava koju nijedan čovek nije imao prilike da vidi sa Zemlje, osim za vreme kratkotrajnog potpunog pomračenja. Bila je to korona, vesnik lunarne zore, koja je obznanjivala da će Sunce uskoro obasjati ovu usnulu zemlju.

Sedeći sa Halvorsenom i Majklsom u prednjoj osmatračnici, neposredno ispod vozačevog mesta, Flojd zateče samoga sebe kako se u mislima neprekidno vraća na onaj bezdan od tri miliona godina koji se upravo otvorio pred njim. Kao i svi naučno pismeni ljudi, on je bez poteškoća baratao i znatno dužim razdobljima — ali ona su se odnosila jedino na kretanja zvezda i spore cikluske beživotne Vaseljene. Um ili inteligencija tu nisu bili upleteni; ti eoni bili su lišeni svega što je moglo dejstvovati na osećanja.

Tri miliona godina! Beskrajno zgusnuta panorama pisane istorije, sa svojim carstvima i kraljevima, svojim trijumfima i tragedijama, jedva da je zapremala hiljaditi deo tog nepojamnog vremenskog razmaka. Ne samo Čovek, nego i većina životinja koje sada žive na Zemlji nisu čak ni postojali kada je ta crna zagonetka tako pomno bila zakopana ovde, u najblistavijem i najspektakularnijem od svih kratera na Mesecu.

U to da je bila zakopana, sasvim hotimice, dr Majkls uopšte nije sumnjao, “U prvi mah”, objasnio je on, “nadao sam se da ploča možda označava položaj nekog podzemnog ustrojstva, ali naša najnovija istraživanja odbacila su tu mogućnost. Stvar počiva na širokoj platformi od istog crnog materijala, dok se ispod prostire jednolična stena. Ta… stvorenja… koja su je sazdala želela su da obezbede da ostane postojana i otporna na sve poremećaje, izuzev najjačih mesecotresa. Gradili su za večnost.”

U Majklsovom glasu osećalo se likovanje, ali i tuga; ni Flojd nije bio pošteđen ovog dvojstva. Konačno, došlo se do odgovora na jedno od čovekovih najstarijih pitanja; ovde se nalazio dokaz, izvan svake sumnje, da Vaseljena nije iznedrila jedino ljudsku inteligenciju. No, uz svest o tome išlo je i bolno saznanje o ogromnosti Vremena. Ma šta bilo to što je minulo ovuda, promašilo je čovečanstvo za stotinu hiljada pokolenja. A možda je, reče Flojd u sebi, baš dobro što je tako ispalo. Pa ipak — šta smo sve mogli naučiti od stvorenja kadrih da prevaljuju svemirske razdaljine, u vreme dok su naši preci još živeli na drveću!

Nekoliko stotina jardi ispred, povrh Mesečevog neobično bliskog obzorja uzdizala se jedna oznaka. U njenoj osnovi nalazila se konstrukcija u obliku šatora prekrivena blistavom srebrnom folijom, očigledno zaštitom od žestoke dnevne toplote. Dok je autobus promicao pokraj nje, Flojd je došao u priliku da pri blistavoj svetlosti Zemlje pročita napis:

OSTAVA ZA SLUČAJ NUŽDE br. 3

20 kg tečnog kiseonika

10 kg vode

20 pakovanja hrane tipa 4

1 kutija pribora tipa B

1 oprema za opravku skafandra

! TELEFON!

“Jeste li pomislili na ovo?” upita Flojd, pokazavši kroz prozor. “Možda je posredi ostava za slučaj nužde koju je tu ostavio pohod što se više nikada nije vratilo?”

“Nije isključeno”, priznade Majkls. “Magnetno polje označava tačan položaj, tako da se lako može pronaći. Ali prilično je mala — u nju baš ne može da stane premnogo zaliha.”

“Ko zna?” umeša se Halvorsen. “Ništa nam, naime, ne govori koliko su oni veliki. Možda nisu viši od šest inča, u kom slušaju bi ova stvar odgovarala zgradi od dvadeset ili trideset spratova.”

Majkls odmahnu glavom. “Isključeno”, usprotivi se on. “Ne mogu da postoje sasvim mala inteligentna stvorenja; neophodna je određena minimalna veličina mozga.”

Majkls i Halverson, Flojd je zapazio, često zastupaju suprotna stanovišta, ali, kako je izgledalo, ova okolnost nije bila uzrok lične netrpeljivosti ili trvenja među njima. Međusobno su se uvažavali, bez obzira na to da li se u nečemu slažu ili ne.

U svakom slučaju, kada je posredi bila priroda MNT-1, saglasnost nije postojala ni znatno šire — pa čak ni u pogledu naziva ovog artefakta: neki su se radije opredeljivali za “Monolit u Tihou”, čime se ipak zadržavao jedan deo skraćenice. Tokom šest časova od kako se spustio na Mesec, Flojd je imao prilike da čuje desetak teorija, ali se nije opredelio ni za jednu od njih. Svetilište, topografski obeleživač, grob, geofizički uređaj — to su bile najzastupljenije pretpostavke, a neki od onih što su ih zastupali činili su to veoma strastveno. Sklopljeno je već mnogo opklada, tako da će prilično novca promeniti vlasnika kada se istina konačno obelodani — ako do toga, razume se, uopšte dođe.

Do sada se čvrsti, crni materijal ploče opirao svim prilično blagim nastojanjima Majklsa i njegovih kolega da se domognu uzoraka. Oni nisu sumnjali u to da bi laserski snop mogao da proreže ploču — jer, svakako, ništa se nije moglo odupreti toj zastrašujućoj usredsređenosti energije — ali odluka o pribegavanju tako silovitim merama bila je prepuštena Flojdu. On je već odlučio da se najpre pokuša sa rendgenskim zracima, soničnim sondama, neutronskim snopovima i svim drugim nerazornim sredstvima istraživanja pre no što se pribegne teškoj artiljeriji lasera. Bio bi to pravi varvarski čin uništiti nešto što niste u stanju da razumete; ali možda su ljudi uistinu bili varvari u poređenju sa stvorenjima koja su načinila tu stvar.

A odakle su mogli stići? Da ne potiču sa samog Meseca? Ne, to je bilo sasvim nemoguće. Da je ikada postojao domorodački život na ovom golom i jalovom mestu, on bi bio uništen tokom poslednje epohe obrazovanja kratera, kada se pretežan deo lunarne površine nalazio u stanju crvenog usijanja.

Sa Zemlje? Vrlo neverovatno, premda možda ne i potpuno nemoguće. Bilo koja razvijena zemaljska civilizacija — po svoj prilici ne-ljudska — u razdoblju pleistocena ostavila bi mnogo drugih tragova svog postojanja. O tome bismo već sve znali, pomisli Flojd, znatno pre no što smo stigli na Mesec.

Preostaju, dakle, dve mogućnosti — planete i zvezde. Svi nalazi su se, međutim, protivili mogućnosti postojanja inteligentnog života negde drugde u Sunčevom sitemu — štaviše, bilo kakvog života, izuzev na Zemlji i Marsu. Unutrašnje planete bile su odveć tople, a spoljnje prekomerno hladne, osim ako ne biste zaronili u njihove atmosfere do dubina gde su se pritisci peli na mnogo stotina tona po kvadratnom inču.

Posetioci su, znači, po svoj prilici došli sa zvezda — premda je to izgledalo još neverovatnije. Podigavši pogled prema sazvežđima posejanim po abonosnom lunarnom nebu, Flojd se priseti koliko su samo puta njegove kolege naučnici “dokazali” da je međuzvezdani let nemoguć. Putovanje od Zemlje do Meseca i dalje izgledalo je veoma upečatljivo; ali najbliža zvezda nalazila se na stotinu miliona puta većoj razdaljini… Razmišljati o tome značilo je samo traćiti vreme; morao je da sačeka dok se ne sakupi još nalaza.