Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Nemoj ustajati! — pomisli Boumen. Baš smešno. Sumnjao je da može i prstom da mrdne. Prilično se iznenadio kada je ustanovio da je to ipak u stanju da učini.

Osećao se sasvim zadovoljan, ali na izvestan omamljen, glupav način. Nejasno je znao da je spasilački brod morao stići, da je otpočeo postupak automatskog buđenja i da će uskoro videti druga ljudska bića. To je bilo lepo, ali ga zbog nečega nije uzbuđivalo.

A onda je osetio glad. Računar je, razume se, predvideo ovu potrebu.

“Kraj tvoje desne ruke nalazi se signalno dugme, Dejve. Ako si gladan, molim te da ga pritisneš.”

Boumen nagna prste da potraže unaokolo i oni uskoro napipaše izbočinu u obliku kruške. Potpuno ju je smeo sa uma, iako je morao znati da se ona nalazi tu. Koliko li je još samo stvari zaboravio: da li hibernacija možda briše pamćenje?

On pritisnu dugme i sačeka. Nekoliko minuta kasnije jedana metalna ruka pokrenu se iz kućišta i plastična cucla poče da mu se spušta ka usnama. Stao je halapljivo da usisava i topla, slatka tečnost poče da mu se sliva niz grlo, vraćajući mu izgubljenu snagu sa svakom kapi.

A onda se hranilica ponovo podiže i on opet ostade da spokojno počiva. Sada je bio kadar da pokreće ruke i noge; pomisao na koračanje više nije predstavljala nemoguć san.

Iako je osećao da mu se snaga brzo vraća, uopšte ne bi mario ako bi tu ostao doveka da leži kada više ne bi bilo spoljnjih podsticaja. A onda mu se obrati novi glas — ovog puta u potpunosti ljudski, a ne sazdan od električnih impulsa sabranih u celini u memoriji koja je bila više nego ljudska. Bio je to takođe poznat glas, premda je proteklo neko vreme pre no što ga je prepoznao.

“Zdravo, Dejve. Fino se povraćaš. Možeš sada da govoriš. Znaš li gde se nalaziš?”

Mozgao je oko toga neko vreme. Ako je stvarno na orbiti oko Saturna, šta se dogodilo tokom svih onih meseci od kako je krenuo sa Zemlje? Ponovo je počeo da se pita da li pati od amnezije. Paradoksalno, sama ova pomisao ga je ospokojila. Ako se mogao setiti reči “amnezija”, onda mu se mozak jamačno nalazi u dobrom stanju…

Ali još nije znao gde je, a govornik sa druge strane veze mora da je potpuno razumeo njegovu situaciju.

“Ne brini, Dejve. Ovde Frenk Pul. Posmatram tvoje srce i disanje — sve je savršeno normalno. Samo se opusti — polako. Sada ćemo otvoriti vrata i izvući te napolje.”

Blaga svetlost ispuni komoru; spram ulaza koji se sve više širio, on razabra obrise pokretnih obličja. I upravo tog časa sećanje mu se potpuno povrati i on shvati gde se, u stvari, nalazi.

Iako se bezbedno vratio sa najdaljih međa sna i najbližih međa smrti, bio je odsutan samo nedelju dana. Kada bude izišao iz hibernakuluma, neće ugledati hladno Saturnovo nebo; ono se i dalje nalazilo više od godinu dana u budućnost i milijardu milja daleko. Još je bio u odeljenju za obuku u Središtu za svemirski let u Hjustonu, pod vrelim Suncem Teksasa.

Ali Teksas je sada bio nevidljiv, pa je čak i Sjedinjene Države bilo teško razabrati. Iako je pogon na plazmu, koji je stvarao nizak pritisak, odavno bio isključen, “Otkriće” je i dalje hitalo napred, sa vitkim, strelastim telom okrenutim od Zemlje; sva moćna brodska optička oprema bila je upravljena ka spoljnjim planetama gde mu se nalazila sudbina.

Postojao je, međutim, jedan teleskop koji je neprestano stajao okrenut prema Zemlji. Bio je postavljen poput nišana na rubu brodske uskosnopne antene, obezbeđujući da ova velika parabolična zdela postojano bude upravljena ka svojoj dalekoj meti. Sve dok Zemlja bude počivala u krstu končića ovog uređaja, životna komunikaciona veza biće nenarušena i poruke će moći da odlaze i dolaze duž nevidljivog snopa koji se sa svakim minulim danom produžavao za više od dva miliona milja.

Bar jedanput prilikom svake smene dežurstva Boumen bi bacio pogled prema matičnom svetu kroz teleskop za upravljanje antene. Kako je Zemlja sada stajala ispred Sunca, ka “Otkriću” je bila okrenuta njena noćna polulopta i na središnjem displeju planeta je nalikovala na zaslepljujući srebrni srp sličan drugoj Veneri.

Samo se retko kada mogla prepoznati neka geografska osobenost na tom sve manjem luku svetlosti, budući da su ih skrivali oblaci i izmaglice, ali zato je zatamljeni deo diska bio neizmerno očaravajući. Sav je bio prošaran bleštavim gradovima, koji su povremeno buktali postojanom svetlošću, a ponekad su treptali poput svitaca dok bi povrh njih promicali atmosferski poremećaji.

Bilo je takođe razdoblja kada je Mesec, krećući se napred-nazad svojom orbitom, obasjavao predeo poput kakve velike svetiljke, čineći vidljivim zatamljena mora i kontinente Zemlje. Tada bi, uz uzbuđenje koje prati prepoznavanje, Boumen razabirao poznate linije obala kako se sjaje u toj utvarnoj lunarnoj svetlosti. A ponekad, kada bi Tihi okean bio miran, uspeo je čak da vidi odsjaj Meseca kako svetluca na površini vode; tada bi mu u sećanje došle noći provedene pod palmama tropskih laguna.

No, nije žalio za tim izgubljenim lepotama. Nauživao se u svima njima za svojih trideset pet godina života; uostalom, bio je rešen da se ponovo prepusti uživanju kada se vrati, bogat i slavan. U međuvremenu, razdaljina ih je činila još dragocenijim nego inače.

Šesti član posade nije mario ni za jednu od tih stvari, budući da on nije bio ljudsko biće. Posredi je bio veoma razvijen računar, HAL 9000, mozak i nervni sistem broda.

Hal (skraćenica proistekla od Heuristički programiran ALgoritamski računar, ništa manje) predstavljao je remek-delo treće kompjuterske revolucije. Do njih je, kako je izgledalo, dolazilo u razmacima od po dvadeset godina, a pomisao na okolnost da je, po toj logici, neposredno predstojala nova revolucija zabrinjavala je mnoge ljude.

Prva se zbila tokom četrdesetih godina dvadesetog veka, kada je sada već uveliko zastarela elektronska cev omogućila tako nezgrapne, veoma brze maloumnike kao što su bili ENIAC i njegovi naslednici. Potom, šezdesetih godina, došlo je do usavršavanja tranzistorske mikroelektronike. Taj razvoj jasno je stavio do znanja da veštačka inteligencija, koja po mogućnostima nimalo ne zaostaje za Čovekom, uopšte ne mora da bude krupnija od kancelarijskih stolova — kada bi se samo znalo kako je sazdati.

To verovatno niko nikada ne bi saznao; no, bilo je svejedno. Tokom osamdesetih godina, Minski i Gud pokazali su kako se neuralne mreže mogu automatski generisati — samoreplicirati — saglasno bilo kom proizvoljnom programu učenja. Veštački mozgovi mogli su se usložnjavati procesom koji je zapanjujuće bio analogan razvoju ljudskog mozga. Za ma koji dati slučaj tačne pojedinosti bilo je nemoguće dokučiti; no, čak i kada bi to bilo izvodljivo, njihova složenost milionima puta nadmašila bi sposobnosti ljudskog poimanja.

Bez obzira na to kako stvar dejstvovala, krajnji ishod bila je mašinska inteligencija kadra da sprovodi — neki filozofi još radije koriste reč “oponaša” — većinu delatnosti ljudskog mozga, samo uz znatno veću brzinu i pouzdanost. Stajala je veoma mnogo, tako da je do sada napravljeno svega nekoliko jedinica iz serije HAL 9000; no, stara šala da će uvek biti lakše praviti organske mozgove nekvalifikovanom radnom snagom počela je da zvuči pomalo šuplje.

Hal je podjednsko pomno bio uvežban za ovu misiju kao i njegove ljudske kolege — ali na to uvežbavanje otišilo je znatno manje vremena, budući da on, pored svojstvene brzine, uopšte nije spavao. Njegov glavni zadatak bio je vođenje nadzora nad sistemima za održavanje života, neprekidno proveravanje pritiska kiseonika, temperature, pojava otvora na trupu, zračenja i svih ostalih međusobno povezanih činilaca od kojih su zavisli životi krhkog ljudskog tovara. Bio je kadar da izvršava složene navigacione ispravke i da obavlja neophodne manevre u toku leta kada bi došlo vreme za promenu kursa. Takođe je mogao da nadzire hiberisane članove posade, da vrši neophodna podešavanja njihove sredine i da im ubrizgava sićušne količine intravenoznih tečnosti koje su ih održavale u životu.