Arkadij Strugacki: Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

«Разматрали смо овде могућност да Земљу посећују посетиоци из космичког пространства», објасни ди Барнстокр, љубазно се осмехујући.

«Шта хоћете тиме да кажете?» упита господин Мозес, са великим подозрењем упревши поглед изнад чаше у ди Барнстокра. «Нисам то очекивао од вас, Барн… Барл… ди!»

«Ох, то је чиста теорија!» чило ускликну ди Барнстокр. «Господин Симоне нам је срачунао вероватноћу…»

«Глупост», рече господин Мозес. «Лудорија. Математика није наука… А ко је овај», упита, бечећи у мене десно око. Некакво мутно, ружно око.

«Дозволите да вас представим», журно рече власник. «Господин Мозес — господин инспектор Глепски. Господин Глепски — господин Мозес.»

«Инспектор», промрмља Мозес. «Фалсификоване признанице, лажни пасоши… Имајте на уму, Глепски, мој пасош није лажан. Сећање вас добро служи?»

«Немам разлога да се пожалим», рекох.

«Па, дакле, немојте заборавити.» Он поново строго погледа у тањир и отпи из чаше. «Данас је добра чорба», изјави. «Олга, склони ово и дај ми некакво месо. А што сте се ућутали, господо?

Наставите, наставите, слушам вас.»

«У вези са месом», одмах рече Симоне. «Неки сладокусац је наручио у ресторану филе…»

«Филе. Да!» с одобравањем рече господин Мозес, покушавајући да пресече печено месо једном руком. Другу руку није одвајао од чаше.

«Конобар је примио наруџбину», настави Симоне, «а сладокусац је у ишчекивању свог омиљеног јела посматрао девојке на естради.»

«Смешно», рече господин Мозес. «За сада је веома смешно. Није довољно слано. Олга, додај ми овамо со. Па, господине?»

Симоне се поколеба.

«Пардон», рече неодлучно. «Код мене су се појавила необично велика страховања…»

«Да. Страховања», задовољно понови господин Мозес. «А даље?»

«Квит», рече тужно Симоне и завали се у столицу.

Мозес упре поглед у њега.

«Како квит?» упита с негодовањем. «Па јесу ли му донели филе?»

«Хм-хм… Заправо… нису», рече Симоне.

«То је дрскост», рече Мозес. «Требало је позвати шефа сале.» Он с огавношћу одгурну од себе тањир. «О необично непријатном догађају сте нам испричали, Симоне.»

«Оваквом какав је», рече Симоне, једва се осмехујући.

Мозес отпи из чаше и окрену се према власнику.

«Сневар», рече, «јесте ли нашли лопужу који краде папуче? Инспекторе, ето посла за вас.

Позабавите се у доколици. Ипак ви овде крадете богу дане. Некакав лопужа краде папуче и вири кроз прозор.»

Хтедох да одговорим да ћу се обавезно позабавити, али тада чедо притера под саме прозоре свог Букефала. Стакло у трпезарији зазвеча, било је тешко разговарати. Сви загњурише главе у тањире, а ди Барнстокр је, приневши раширену шаку срцу, расипао надесно и налево нема извињавања. Затим Букефал загрме преко сваке мере, испред прозора полете облак снежне прашине, рика се стреловито удаљи и претвори у једва чујно зујање.

«Потпуно као на Нијагари!» рече кристалним гласићем госпођа Мозес.

«Као на ракетодрому!» опонира му Симоне.

«Дивљачки мотоцикл.»

Кајса на врховима прстију приђе господину Мозесу и стави испред њега боцу са сирупом од ананаса. Мозес благонаклоно погледа боцу и отпи из чаше.

«Инспекторе», рече, «а шта ви мислите поводом ових крађа?»

«Ја мислим да се то шали неко од присутних», одговорих.

«Необична мисао», негодујући рече Мозес.

«Нипошто», приметих. «Прво, у свим овим поступцима не примећују се никакве друге намере осим мистификације. Друго, пас се понаша као да су у кући само своји.»

«Ох да!» рече домаћин пригушеним гласом. «Наравно, у кући су само своји. Али он није био за Леља просто свој. Био је за њега бог, господо!»

Мозес упре поглед у њега.

«Ко је Он?» упита строго.

«Он. Погинули.»

«Како је то интересантно!» процвркута госпођа Мозес.

«Немојте ми пунити главу» рече Мозес власнику.

«А ако ви знате ко се бави овим стварчицама, онда га посаветујте, обавезно посаветујте да прекине. Да ли ме разумете?» Он нас обухвати набубрелим очима. «Иначе ћу и ја почети да се шалим!» издра се.

Завлада тајац. По мом мишљењу, сви су покушали да замисле чиме ће се све то завршити ако и Мозес почне да се шали. Не знам како код других, али слика је пред мојим очима била веома тужна.

Мозес је мерио сваког од нас редом, не заборављајући да отпије из чаше. Било је потпуно немогуће схватити ко је он и шта овде ради. И зашто носи овај лакрдијски кафтан? (Можда је већ почео да се шали?) И шта има у чаши? И зашто се све време чини да је она пуна, мада је на моје очи већ педесетак пута потрзао из ње и то солидно?