Arkadij Strugacki - Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

Стресох се.

«Како бије?»

«По мом мишљењу, бичем. Мозес има бич. Хајкачки корбач. чим сам га опазио одмах сам се запитао: шта ће господину Мозесу хајкачки корбач? Можете ли ми одговорити на то питање?»

«Па, знате, Алек…» рекох.

«Не инсистирам», рече власник. «Ни на чему не инсистирам. И да знате, разговор о господину Мозесу сте заподенули ви, ја никада не бих дозволио себи да први потегнем ову тему. Ја сам говорио о нашем великом физичару.»

«У реду», рекох. «Поразговараћемо о великом физичару.»

«Он је мој гост или трећи или четврти пут», рече домаћин, «и сваки пут долази све већи.»

«Причекајте», рекох. «На кога ви заправо мислите?»

«На господина Симонеа, свакако. Зар никада раније нисте чули за то име?»

«Никада», рекох. «А да ли су њега ухватили у кривотворењу пртљажних признаница?»

Власник ме прекорно погледа.

«Корифеје националне науке треба знати», строго рече.

«Ви озбиљно говорите?» заинтересовах се.

«Апсолутно.»

«То потиштено спадало је корифеј националне науке?»

Власник климну.

«Да», рече. «Ја вас разумем… Наравно… Пре свега понашање, а затим све остало…

Уосталом, у праву сте. Господин Симоне представља за мене неисцрпни извор за размишљање о фрапантном нескладу између понашања човека кад се налази на одмору и његовог значаја за човечанство кад ради.»

«Хм…» рекох. То је било упечатљивије од хајкачког корбача.

«Видим да ми не верујете», рече домаћин. «Али морам вам приметити…»

Ућута и ја осетих да се у одаји са камином појавио још неко. Није било друге до да окренем главу и погледам у страну. Било је то једино дете покојног брата господина ди Барнстокра. Појавило се потпуно нечујно и сада је чучало крај Леља и миловало пса по глави. Гримизноцрвени одсјаји жара блистали су у необично великим црним наочарима. Дете је било некако веома усамљено, као да су сви на њега заборавили, и малено. И од њега је допирао једва приметан мирис зноја, финог парфема и бензина.

«Каква мећава…» рече оно танушним, жалосним гласићем.

«Брин», рекох. «Дете моје. Скините за часак ваше грозне наочаре.»

«Због чега?» жалосно упита чедо. Збиља, због чега? — помислих и рекох: «Желим да вам видим лице.»

«То уопште није потребно», рече чедо, уздахну и замоли: «Дајте ми, молим вас, цигарету.»

Па, наравно, то је била девојка. Веома мила девојка. И веома усамљена. То је страшно — у таквом узрасту бити усамљен. Пружих јој кутију цигарета, шкљоцнух упаљачем, размишљах неко време шта да кажем, али нисам знао шта. Наравно, била је то девојка. И пушила је као девојка — кратко и нервозно увлачећи.

«Препала сам се», рече. «Неко је притискао кваку на мојим вратима.»«Де-де», рекох. «Зацело је то био ваш стриц.»

«Не», успротиви се. «Стриц спава. Испустио је књигу на под и лежи отворених уста. И мени се из неког разлога учинило да је умро…»

«чашицу брендија, Брин?» рече власник пригушеним гласом. «чашица брендија ће добро доћи у оваквој ноћи, зар не, Брин?»

«Нећу», рече Брин и слеже раменима. «Хоћете ли још дуго седети овде?»

Нисам имао више снаге да слушам овај жалосни глас.

«До ђавола, Алек», рекох. «Јесте ли ви власник или нисте? Зар не можете наредити Кајси да проведе ноћ са овом јадном девојком?»

«Та замисао ми се допада», рече дете, оживевши. «Кајса је управо оно што је потребно. Кајса или нешто слично.»

У пометњи испразних чашу, а дете наједном испљуну дугачак течни испљувак у камин и баци за њим опушак.

«Аутомобил», рече оно прозуклим басом. «чујете ли?»

Власник устаде, узе крзнени прслук и упути се према излазу. Похитах за њим.

Напољу је беснела права мећава. Испред трема је стајао велики црни аутомобил, крај њега су, обасјана фаровима, два човека, махала рукама и свађала се.

«Двадесет круна!» викао је неко фалсетом. «Двадесет круна и ни гроша мање! Нек вас ђаво носи, шта је вама, зар нисте видели какав је пут?»

«Ма за двадесет круна ја ћу те купити заједно са твојом крнтијом!» сиктао је други, одговарајући.

Власник јурну са трема.

«Господо!» забруја његов снажан глас. «Све су то тричарије!»

«Двадесет круна! Ја се још морам и вратити!»

«Петнаест и ни гроша више! Уцењивач. Дај ми твој број, записаћу га!»

«Џимрија си ти квит посла! За петака би се удавио!»

Било ми је хладно и вратих се до камина. Ни пса, ни чеда овде није више било. То ме растужи.

Узех своју чашу и кренух у бифе. У ходнику застадох — врата се широм отворише и на прагу се појави крупан човек засут снегом, са кофером у руци. Он рече «бр-р-р», отресе се снажно и појави се плавокоси викинг. Његово румено лице било је мокро, на трепавицама су му као бело паперје стајале пахуљице. Приметивши ме, за часак се осмехну, показавши правилне, неговане зубе и рече пријатним баритоном: «Олаф Андварафорс. Можете ме звати једноставно Олаф!»