Arkadij Strugacki: Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

Затим госпођа Мозес одмаче тањир, принесе дивним уснама салвет и, подигавши очи према таваници, изјави: «Ах, колико волим лепе заласке сунца! То је пир боја!»

Наједном осетих необично јаку потребу за усамљеношћу. Устадох и рекох одлучно: «Захваљујем вам, господо. До вечере.»

«Немам појма ко је он», рече власник разгледајући чашу на светлости. «Пријавио се код мене и води се у мојој књизи као велетрговац који путује због властитих потреба. Али није велетрговац.

ћакнут алхемичар, чаробњак, проналазач… само није велетрговац.»

Седели смо у салону с камином. Жеравица је јако пламтела, наслоњаче су биле старинске, праве, чврсте. Порто је био врућ, с лимуном, мирисав. Полумрак је био пријатан, црвенкаст, потпуно домаћи. Напољу је отпочињала вејавица, у димњаку камина је фијукало. У кући је било тихо, само су повремено издалека, као са гробља, допирале експлозије раздирућег кикота и оштар, као пуцњи, прасак успешних погодака. У кухињи је Кајса звецкала шерпама.

«Велетрговци су обично шкрти», настави власник замишљено. «А господин Мозес није шкрт, не.

«Могу ли да сазнам», питао сам га, «чијој препоруци имам да захвалим за част што сте ме удостојили посетом?» Уместо одговора извадио је из новчаника новчаницу од сто круна, запалио је упаљачем, припалио њоме цигарету и, пустивши ми дим у лице, одговорио је: «Ја сам Мозес, господине. Алберт Мозес! Мозесу нису потребне препоруке. Мозес је свуда и свуда је код куће». Шта ви кажете на то?»

Замислих се.

«Имао сам познаника фалсификатора новчаница, који се приближно тако понашао када су од њега затражили исправе», рекох.

«Не долази у обзир», са задовољством рече власник. «Новчанице су му праве.»

«Дакле, помахнитали милионер.»

«Да је милионер — то је јасно», рече власник. «А ко је, заправо, он? Путује ради сопствених потреба… По мојој долини не путују. Код мене се овде скијају или веру уз литице. Ово је ћорсокак. Одавде пут никуда не води.»

Сасвим се опружих у фотељи и прекрстих ноге. Било је необично пријатно угнездити се тако и с најозбиљнијим изразом лица размишљати ко је, заправо, господин Мозес.

«Па добро», рекох. «ћорсокак. А шта ради у том ћорсокаку чувени ди Барнстокр?»

«Ох, господин ди Барнстокр, то је нешто сасвим друго. Он долази код мене сваке године већ тринаест година заредом. Први пут је дошао још онда кад се хотел звао једноставно «Колиба». Лудује за мојом траварицом. А господин Мозес је, усуђујем се да приметим, стално под гасом; међутим, за све време није купио код мене ниједну боцу.»

Значајно рекох «хм» и отпих ваљан гутљај. «Проналазач», одлучно рече власник. «Проналазач или чаробњак.»

«Ви верујете у чаробњаке, господине Сневар?»

«Алек, ако вам одговара. Једноставно Алек.»

Подигох чашу и отпих још један ваљан гутљај у Алекову част.

«А мене зовите једноставно Петер», рекох.

Власник достојанствено климну и отпи ваљан гутљај у част Петера.

«Верујем ли у чаробњаке?» одврати. «Ја верујем у све што могу да замислим, Петер. У чаробњаке, у господа бога, у ђавола, у привиђења… у летеће тањире… Ако људски мозак може све то да за мисли, дакле, све то негде постоји, иначе зашто би мозак имао такву способност?»

«Ви сте философ, Алек.»

«Да, Петер, ја сам философ. Ја сам песник, философ и механичар. Видели сте моје вечите моторе?»

«Нисам. Раде ли?»

«Понекад. Морам често да их заустављам, одвећ брзо пропадају делови… Кајса!» повика наједном тако да задрхтах. «Још једну чашу врућег портоа за господина инспектора!»

Уђе бернардинац, оњуши нас, сумњичаво погледа ватру, оде до зида и с треском се прући на под.

«Лељ», рече власник. «Понекад завидим овом псу.»

«Много, заиста много види и чује док лута ноћу по ходницима. Могао би нам много испричати кад би умео. И кад би хтео, наравно.»

Појави се Кајса, веома румена и лако рашчупана. Принесе ми чашу портоа, направи кникс, закикота се и удаљи.

«Буца», промрмљах механички. Ипак је то била већ трећа чаша. Власник се доброћудно засмеја.

«Заносна», признаде. «чак се и господин ди Барнстокр није могао обуздати и уштинуо ју је јуче за задњицу. Али шта се тек збива са нашим физичарем…»

«По мом мишљењу наш физичар пикира првенствено на госпођу Мозес», приметих.

«Госпођа Мозес…» замишљено рече власник. «А знате ли ви, Петер, ја имам довољно поузданих доказа за претпоставку да она није никаква госпођа и није Мозес.»

Нисам противречио. Ко би рекао…

«Ви сте, вероватно, већ опазили», настави власник, «да је она много глупља од Кајсе. И потом…» Он спусти глас. «По мом мишљењу, Мозес је бије.»