Arkadij Strugacki - Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

И ја се представих. Врата се поново широм отворише, појави се власник с две дугуљасте путне корпе, а за њим један малени, замотан до очију човек, исто тако засут снегом и веома незадовољан.

«Проклете лопурде!» говорио је, хистерично се дерући. «Погодили смо се за петнаест. Јасно, по свој прилици, по седам и по круна по глави. Због чега двадесет? Какви врашки обичаји владају у овом градићу? Ја ћу га, нек га ђаво носи, одвући у полицију…»

«Господо, господо!» говорио им је власник. «Све су то тричарије… Молим вас овуда, налево… Господо!..»

Настављајући да виче о раскрвављеној њушци и о полицији, човечуљак је допустио да га увуку у канцеларију, а викинг Олаф рече басом: «Шкртац…» и стаде да се осврће с таквим изразом лица као да је очекивао да ће овде затећи мноштво људи који га дочекују.

«Ко је тај?» упитах.

«Не знам. Узели смо један такси. Другог није било.»

Он ућута, гледајући преко мог рамена. Обазрех се. Није ничег нарочитог тамо било. Само се њихала портијера која је заклањала улаз у ходник што је водио у салон са камином и собе Мозесових.

Сигурно због промаје.

Пред јутро се мећава стишала. Устао сам у зору док су у хотелу јаш спавали, изашао само у гаћицама на трем и, гракћући и цичећи, добро се истрљао свежим пахуљастим снегом, да бих неутралисао преостало дејство три чаше портоа. Сунце се једва помолило иза планинског гребена на истоку, и дугачка плава сенка хотела пружала се преко долине. Опазих да је трећи прозор здесна на првом спрату био широм отворен. Очигледно, неко је чак и ноћу желео да удише лековити планински ваздух.

Вратих се у своју собу, обукох се, закљућах врата и стрчах у бифе. Кајса, црвена, ознојена, већ се бактала у кухињи крај ужареног штедњака. Принела ми је какао и сендвич, и ја сам слистио све ово, стојећи у бифеу, а слушао крајичком уха како власник певуши некакву песмицу у својој радионици. Само да не сретнем никог, мислио сам. Јутро је превише лепо за двоје. Размишљајући о овом јутру, о овом чистом небу, о злаћаном сунцу, о пустој паперјастој долини, осећао сам се да сам исто таква тврдица као јучерашњи човечуљак умотан до обрва у бунду, који је направио скандал због пет круна. (Хинкус, заступник за преступе малолетника, на одмору због болести). И никог нисам срео осим бернардинца Леља, који је с доброћудном равнодушношћу посматрао како затежем везове, и јутро, чисто небо, злаћано сунце, пепељаста бела долина — све то је припало једино мени.

Кад сам се, пошто сам претрчао десет миља до реке и назад, вратио у хотел да презалогајим, тамо је живот киптео. Сви житељи су похрлили да се огреју на сунашцу. чедо је са својим Букефалом на радост посматрача распршило и уклонило свеже сметове — и од једног и од другог је куљала пара.

Заступник за преступе малолетника, који је без бунде био мишићав тип дугуљастог, мршавог лица, од својих тридесет пет година, изводио је на скијама тешке осмице око хотела, уз подврискивање, не удаљујући се, уосталом, превише далеко. Господин ди Барнстокр је на једвите јаде стао на скије и сав је већ био уваљан у снег, као невероватно дугачак и мршав снешко белић. Што се тиче викинга Олафа, он је демонстрирао плес на скијама, и ја се осетих унеколико увређен кад схватих да је то прави мајстор. Са равног крова су све то проматрали дивна госпођа Мозес у прекрасном крзненом огртачу, господин Мозес у свом прслуку и са обавезном чашом у руци и власник, који им је нешто објашњавао. Потражих очима господина Симонеа. Велики физичар је морао бити ту негде — његов громогласни смех и дреку чуо сам на три миље далеко од хотела. И он је био овде — висио је на врху потпуно глатког телефонског стуба и салутирао ми.

Поздравили су ме, као и обично, веома срдачно. Господин ди Барнстокр ми рече да сам добио достојног супарника, а глас госпође Мозес зазвони с крова попут сребрног звонцета да је господин Олаф прекрасан, као отелотворени бог. То ме пецну, и нисам оклевао да од себе направим будалу.

Када ми чедо, које је данас, ван сумње, било момак, некакав дивљи анђео без манира и без морала, предложи трку на скијама иза мотоцикла, изазвах судбину и викинга и први прихватих крај ужета.

Пре десетак година сам се бавио том врстом спорта, међутим тада светска индустрија очигледно није још производила Букефале, а и лично сам био снажнији. Укратко, после три минута поново се обрех испред трема, а израз лица ми је, вероватно, био јадан, јер госпођа Мозес упита да ли ме треба истрљати, господин Мозес ме гунђајући посаветова да треба смрвити у прах овог рђу од спортисте, а власник, који се у трен ока створи доле, брижно ме ухвати испод мишке и поче наговарати да одмах попијем чудотворну траварицу, специјалитет куће — «ароматичан, жесток, који умирује бол и враћа душевну равнотежу». Господин Симоне је подругљиво плакао и подврискивао с врха телефонског стуба, господин ди Барнстокр, извињавајући се, приносио је срцу шаку са раширеним прстима, а заступник Хинкус који пристиже одважно се пробијајући и вртећи главом, запиткивао је све редом, има ли много прелома и «куда су га однели».