Arkadij Strugacki - Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

Трпезарија је била велика, имала је пет прозора. У средини се налазио велики овални сто за двадесотак особа; велелепан, поцрнео од времена, бифе је блистао од сребрних пехара, многобројних огледала и разнобојних боца; столњак је био уштиркан, посуде од прекрасног порцулана, прибор за јело сребрни, с фином црном цаклином. Али уза све то овде су владала, очигледно, најдемократскија правила понашања. На сточићу за предјела блистала су предјела — узимај што стигнеш. На другом сточићу, мањем, Кајса је ставила чорбалуке од фајанса са чорбом од поврћа и буљоном — сам бирај, сам сипај. За оне који желе да се окрепе постојала је батерија боца — бренди, ирски џин, пиво и траварица од латица рунолиста, специјалитет куће, како је тврдио Згут.

За столом су већ седели ди Барнстокр и чедо његовог покојног брата. Ди Барнстокр је отмено мешао сребрном кашичицом по тањиру са буљоном и попреко мерио чедо које је, раширивши на столу лактове, са слашћу јело чорбу од поврћа.

У прочељу, господарила је мени непозната дама заносне и необичне лепоте. Имала је или двадесет или четрдесет година, нежна црнопуто-плавичаста рамена, лабудов врат, веома крупне полузатворене очи с дугачким трепавицама, пепељаста, високо подигнута коса, скупоцена дијадема — то је, без сумње, госпођа Мозес, и њој, несумњиво, није место за овим простим заједничким пансионским обедом. Овакве жене сам раније виђао само на фотографијама светских часописа и у раскошним филмовима.

Власник хотела је, обилазећи сто, већ кренуо према мени са послужавником у руци. На послужавнику, у кристалној брушеној чашици, стравично се плавила траварица.

«Ратно крштење!» саопшти власник, приближивши се. «Узмите што пикантнију закуску.»

Послушах га. Узех маслине и кавијар. Затим погледах власника и узех туршију. Потом погледах траварицу и исцедих у кавијар пола лимуна. Сви су ме гИедали. Узех чашицу, испухнух (још неколико мемљивих кабинета и ходника) и сручих траварицу у уста. Стресох се. Сви су ме гледали, зато сам се стресао само у мислима и стрпао у уста половину туршије. Власник се накашља. Симоне се такође накашља. Господа Мозес рече кристалним гласом: «Ох! То је прави мушкарац.» Осмехнух се и гурнух у уста другу половину туршије, горко жалећи што туршија није велика као диња. «Обећава!»

разговетно рече чедо.

«Госпођо Мозес!» рече власник. «Дозволите да вам представим инспектора Глепског.»

Пепељаста кула са зачеља мало се наклони, подигоше се и спустише дивне трепавице.

«Господин Глепски!» рече власник. «Госпођа Мозес.»

Поклоних се. Са задовољством бих се пресамитио напола, тако ме је пекло у стомаку, али се она осмехну и мени намах лакну. Скромно се окренувши, заврших са предјелом и кренух по чорбу.

Власник ме је сместио наспрам Барнстокрових, тако да је десно од мене, на жалост превише далеко, била госпођа Мозес, док је лево, на жалост превише близу, био потиштено спадало Симоне, спреман да сваког часа прасне у грозоморан кикот.

Разговор за столом усмеравао је власник хотела. Причали смо о загонетном и непознатом, тачније о томе да се у хотелу у последње време догађају чудне ствари. Мене су, као новајлију, упутили у појединости. Ди Барнстокр је потврдио да су му одиста пре два дана нестале папуче, које су се нашле тек пред вече у соби — музеју. Симоне је, кикоћући се, изјављивао да неко чита његове књиге — махом стручну литературу — и прави на маргинама забелешке — махом потпуно неписмене.

Власник, обамирући од задовољства, причао је о данашњем случају са лулом која се пушила и новинама, и додавао да ноћу неко иде по кући. чуо је то својим ушима и једном је чак видео белу прилику, која се шуњала од улазних вратију преко хола према степеништу. Госпођа Мозес је, нимало се не устежући, драге воље потврдила ове изјаве и додала да је јуче неко провирио кроз њен прозор. Ди Барнстокр је исто тако потврдио да неко иде, али он лично сматра да је то само наша добра Кајса, тако му се у сваком случају учинило. Власник је приметио да је то апсолутно немогуће, а Симон Симоне се хвалисао како ноћу спава као мртав и ништа од свега тога није чуо. Али је већ два пута приметио да су његове скијашке ципеле мокре, као да тобож неко ноћу јури у њима по снегу. Ја, збијајући шалу на свој рачун, испричах о случају са пепељаром и бернардинцем, а чедо промукло изјави — стављајући на знање свим присутнима — да, у крајњем случају, нема ништа нарочито против ових шала, навикло је на ове трикове-огледе, али апсолутно не подноси када се туђини излежавају на његовој, чедовој, постељи. При том је оно тако упирало у мене своје окуларе да се обрадовах што сам допутовао тек данас.