Arkadij Strugacki - Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

Затим је талас првог усхићења прошао и ја сам опазио да стојим крај пута, мокар, задихан, од главе до пете засут снежном прашином. Просто је невероватно како брзо пролазе таласи усхићења.

Кињити себе, пецкати, замарати и гњавити може човек сатима, данима и ноћима, а усхићење наиђе и одмах спласне. Од ветра сам и оглухнуо… Скинуо сам рукавицу, гурнуо мали прст у ухо, провртео и наједном сам чуо громогласни тутањ, као да је у близини слетео спортски двосед. Једва сам успео да протрљам наочаре, кад он пројури покрај мене — али није био двосед, наравно, већ огромни мотоцикл од ових нових, који пробијају зидове и односе више живота него све силеџије, пљачкаши и убице скупа. Он ме засу грудвама снега, наочаре ми се поново одлепише, али ја ипак приметих жгољаву повијену прилику, распршену црну косу и крај црвеног шала који је штрчао као даска. За вожњу без кациге, помислих аутоматски, следи казна од педесет круна и одузимање дозволе за вожњу у трајању од месец дана… Уосталом, није могло бити ни говора о томе да уочим регистарски број — нисам могао да разазнам чак ни хотел ни половину долине уз то — снежни облак подигао се до неба. И шта ме се то тиче! Погледах на штапове и појурих дуж пута за мотоциклом према хотелу.

Кад сам стигао, мотоцикл се хладио испред трема. Поред њега на снегу су лежале велике кожне рукавице с левкастим манжетнама. Забих скије у смет, очистих се и поново погледах мотоцикл.

Колико је то само злокобна машина. чини ми се да ће се следеће године хотел звати «Код Погинулог Мотоциклисте». Власник ће поново узети пристиглог госта за руку и рећи, показујући на пробијен зид: «Овде. Овде је он улетео брзином од сто двадесет миља на сат и скроз пробио зграду. Земља је уздрхтала када је рупио у кухињу, вукући за собом четири стотине тридесет две цигле…» Пара вреди реклама, помислих, пењући се уз степенице. Ући ћу сада у своју собу, а за мојим столом се распиштољио скелет са распаљеном лулом у зубима, а испред њега траварица од мухоморке, специјалитет куће, три круне литар.

На средини хола стајао је незамисливо висок и веома погурен човек у црном фраку са пешевима до пета. Ставивши руке иза леђа, строго је читао буквицу жгољавом, гипком бићу неодређеног пола, које се грациозно завалило у дубокој фотељи. Биће је имало малено, бледуњаво лишце, до пола скривено великим црним наочарима, бујну, црну, замршену косу и руњав, црвени шал.

Кад затворих за собом врата, високи човек ућута и окрете се према мени. Имао је лептир— машну и најплеменитије црте лица, улепшане аристократским носем. Такав нос могао је имати само један човек, и тај човек није могао бити нико други доли та славна личност. За тренутак ме је проматрао, као да је био у недоумици, затим направи уста као кокошја тртица и крену ми у сусрет, пружајући узани, бели длан.

«Ди Барнстак», готово запева. «Стојим вам на располагању.»

«Зар ди Барнстокр главом и брадом?» с искреним поштовањем упитах, стежући му руку.

«Лично, господине, лично», рече. «С ким имам част?»

Представих се, осећајући некакву глупаву бојажљивост, која нама, полицијским чиновницима, уопште није својствена. Јер је од првог погледа било јасно да такав човек мора да скрива приходе и пореске пријаве попуњава нејасно.

«Дивота божја!» запева намах ди Барнстокр хватајући ме за ревер. «Где сте то нашли? Брин, дете моје драго, погледајте каква дивота!»

Међу прстима му је била плава љубичица. И замириса на љубичицу. Ја нагнах себе да затапшем, иако не волим такве ствари. Створење у фотељи зевну колико год је могло својим маленим устима и пребаци ногу на наслон за руке.

«Из рукава», изјави оно промклим басом. «Јалова посла, стриче.»

«Из рукава!» тужно понови ди Барнстокр. «Не, Брин, то би било превише просто. То би била, одиста, како се ви изражавате, јалова посла. Јалова и недостојна таквог стручњака као што је господин Глепски.»

Он спусти љубичицу на отворени длан, погледа је, подиже обрве и љубичица нестаде. Ја затворих уста и завртех главом. Остао сам без речи.

«Ви се мајсторски смучате», господине Глепскин, рече ди Барнстокр. «Посматрао сам вас кроз прозор. И ред је да кажем, просто сам уживао.»

«Ма откуд», промрсих. «Па, смучао сам се некада…»

«Стриче», огласи се намах створење из дубине фотеље. «Створите боље цигарету.»

Ди Барнстокр се, изгледа, досети.

«Да!» рече. «Допустите да вас упознам, господине Глепски: то је Брин, једино дете мог драгог покојног брата… Брин, дете моје!»