Arkadij Strugacki: Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

«Глепски», рекох.

«Однеси кофер господина Глепског у собу број четири… Невероватна глупача», рече ми с некаквом чак гордошћу, када дунда нестаде. «Феномен своје врсте… Дакле, господине Глепски?»

Он ме ишчекујуће погледа.

«Петар Глепски», издиктирах. «Инспектор полиције. На одмору. Две недеље. Сам.»

Власник је марљиво записивао све ове податке веома крупним неуједначеним словима, а док је писао, у канцеларију, кврцкајући канџама по линолеуму, уђе бернардинац. Он ме погледа, намигну и наједном уз тресак, као да се стропоштао нарамак дрва, прући се крај сефа, спустивши њушку на шапу.

«То је Лељ», рече власник, заврћући поклопац наливпера. «Сапиенс. Све разуме на три европска језика. Бува нема, али се лиња.»

Лељ уздахну и премести њушку на другу шапу.

«Хајдемо», рече власник устајући. «Испратићу вас до собе.»«Још неко борави. Биће да су недавно допутовали. Само су они тек онако… Пребивају тек. Не спавају, не хране се, само пребивају…»

«Не разумем», признадох.

«И нико не разуме. Бораве и квит. читају новине. Прекјуче су здипили папуче господину ди Барнстокру. Тражим, тражим свуда, нема папуча. А они их однели у музеј, и тамо оставили. И још остављају трагове…»

«Какве?» Горео сам од жеље да схватим.

«Мокре. Тако и иду по целом ходнику. А уобичајили су да ме зову телефоном. час из једне собе, час из друге. Дођем, а тамо нема никог.»

«Па добро», рекох уздахнувши. «Не схватам те, Кајса. И није потребно. Боље да се истуширам.»

Пригњечих пикавац у беспрекорно чистој пепељари и одох у спаваћу собу по рубље. Тамо сам поређао на сточићу крај узглавља хрпицу књига, помисливши узгред да сам их узалуд вукао, скидох ципеле, гурнух ноге у папуче и, узевши фротир, кренух да се истуширам. Кајса је већ отишла, пепељара на столу је поново сијала блиставо чиста. У ходнику није било никог, однекуд је допирало куцкање билијарских лопти — сигурно се разонођивало потиштено спадало на психолошкој основи. Како му је…

Симоне, биће.

Пронађох врата купатила с тушевима на степенишном одморишту, али се испостави да су затворена. Неко време сам стајао неодлучно, опрезно обрћући кваку од пластичне масе. Неко полако, тешким кораком прође ходником. Могу, наравно, сићи у купатило с тушевима у приземљу, помислих. А и не морам сићи. Могу се најпре скијати. Одсутно упрех поглед у дрвене степенице које су водиле, очигледно, на кров. Или, на пример, попети се на кров и уживати у видику. Кажу да су овде неописиво лепи изласци и заласци сунца. А ипак је свињарија што је туш затворен. Или је тамо неко засео?

Ма не, тихо је… Ја још једном цимнух кваку. Па, добро. Нека иде с милим Богом тај туш. Има времена. Окренух се и пођох у своју собу.

Нешто се променило у мојој соби, одмах сам то осетио. У трену схватих: осећао се мирис дувана за лулу, управо као у соби-музеју. Истог часа бацих поглед на пепељару. Тамо није било луле која се пушила — само гомилица пепела помешана с трункама дувана. Пребивају, сетих се. Не пију, не хране се, само остављају трагове…

И тада у близини неко отегнуто и гласно зевну. Из спаваће собе, лупајући канџама, тромо изађе бернардинац Лељ, погледа ме с ироничним смешком и протеже се.

«Ах, то си ти овде пушио?» рекох.

Лељ намигну и заврте главом. Као да тера муву.

Судећи по траговима на снегу, овде је неко већ покушавао да се скија — одвезао се педесетак метара, падајући на сваком кораку, а затим се вратио, упао у снег до колена, вукући скије и штапове у наручју, испуштајући их, скупљајући и поново испуштајући — рекло би се да се изнад ових тужних плавих рупчага и бразда у снегу све до сада нису слегла залеђена проклињања. Али у осталом делу снежни покривач долине био је чист и некоснут, као нов уштиркан креветски чаршав.

Скакутао сам неко време у месту, испробавајући везове, и појурио у сусрет сунцу, једнако појачавајући темпо, зажмиривши од сунца и уживања, избацујући из себе са сваким издисајем чамотињу кабинета испуњених дуванским димом, мемљивих докумената, плачљивих окривљених и гунђавих претпостављених, мору суморних политичких распри и вицева с брадом, ситничавих брига жене и кидисања млађег нараштаја… туробне каљаве улице, ходнике који заударају на црвени восак, празна ждрела суморних сефова, као слупане цистерне, избледели плавичасти тапети у трпезарији и избледели ружичасти тапети у спаваћој соби и испрскани мастилом жућкасти тапети у дечијој соби… са сваким издисајем се ослобађајући самог себе — службеног, принципијелног, дозлабога покорног закону човека са сјајним дугмадима, пажљивог мужа и узорног оца, гостољубивог друга и предусретљивог рођака, радујући се што ће све то ишчилети, надајући се да ће све то ишчилети неповратно, да ће одсад све бити лако, гипко, кристално чисто, у лудом, веселом, младалачком темпу, и како је то дивно што сам допутовао овамо… сила је Згут, промућуран је Згут, хвала ти Згуте, мада ти и опаучиш своје «ловце на медведе» по њушци… и како сам ја још крепак, спретан, снажан — могу, ето, овако, по идеално правој линији, сто хиљада километара по идеалној правој линији, а могу ето овако, нагло удесно, нагло улево, избацивши испод скија тону снега… а ја се већ три године нисам смучао, управо од оног времена кад смо купили ону проклету нову кућицу, и кога смо ђавола то урадили, обезбедили себи уточиште за старост… читав живот радиш за старост… а нека ђаво носи и њу и све остало, не желим сад о томе да мислим, нека ђаво носи старост, нека иде до ђавола кућица, иди до ђавола и ти, Петере, Петере Глепски, чиновниче који штујеш закон, нека ти је бог на помоћи…