Arkadij Strugacki: Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

Дете се нерадо извуче из фотеље и приђе. Коса му је била бујна, женска, а, уосталом, можда и није била женска, већ, тако рећи, младалачка. Ноге затегнуте у еластику биле су сувоњаве, дечије, а, уосталом, можда, баш напротив — витке девојачке. Блуза је била за три броја већа него што је било потребно. Кратко речено, ја бих више волео кад би ди Барнстокр представио чедо свог драгог покојника просто као синовца или синовицу. Дете ми се равнодушно осмехну ружичастим, нежним устима и пружи препланулу изгребану руку.

«Јесмо ли вам задали прпу?» запита оно промукло. «Тамо на путу…»

«Ми?» поново га упитах.

«Па, не ми, наравно, Букефал. Он то зна… Све му је наочаре засуо снегом», саопшти оно стрицу.

«У овом случају», љубазно разјасни ди Барнстокр, «Букефал није легендарни коњ Александра Македонског. У овом случају Букефал је мотоцикл, одвратно и опасно превозно средство, које ме полако убија током две последње године и на крају, како осећам, тера ме у гроб.»

«Цигарету хоћу», подсети дете.

Ди Барнстокр снуждено заврте главом и беспомоћно рашири руке. Када их опет састави међу прстима му се пушила цигарета и он је пружи чеду. чедо повуче дим и пробирљиво прогунђа: «Опет је са филтером…»

«Сигурно желите да се туширате после вашег спуста», рече ми ди Барнстокр. «Скоро ће ручак…»

«Да», рекох. «Свакако. Извините.»

За мене је било велико олакшање да збришем из овог друштва. Нисам био у форми. Изненадили су ме. Ипак је чувени мађионичар у арени једно, а чувени мађионичар у приватном животу сасвим друго. Ја се некако поздравих и кренух на свој спрат, прескачући по три степеника.

У ходнику као ни пре није било никог, негде у даљини су као и раније суво куцкале билијарске лопте. Проклети туш био је као и пре тога затворен. Некако се умих у својој соби, пресвукох се и, узевши цигарету, опружих се на диван. Обузе ме пријатна малаксалост и неколико минута чак и продремах. Пробуди ме нечија цика и злослутни, ридајући кикот у ходнику. Скочих. Тог часа неко закуца на врата и Кајсин глас промаука: «Изволите на обед!» Ја се одазвах на то са да-да, одмах долазим, и спустих ноге с дивана, напипавајући папуче. «Изволите на обед!» допре издалека, а потом још једном: «Изволите на обед!» а затим поново одсечан и аветињски кикот. Мени се чак причинило да чујем звецкање зарђалих ланаца.

Очешљах се испред огледала, испробах неколико израза лица, као: расејана љубазна пажња; непоколебљива закопчаност професионалца; срдачна спремност за свакојака познанства и ироничан осмех типа «хи». Ниједан израз ми се није учинио пригодан, зато престадох да се даље замајавам, тутнух у џеп цигарете за чедо и изађох у ходник. Изашавши, запањих се.

Врата собе преко пута била су широм отворена. У отвору, код самог довратка, опирући се стопалима о једну уоквирену даску врата, а леђима о другу, висио је млад човек. Његова поза је уза сву неприродност изгледала крајње неусиљена. Гледао ме је одозго наниже, кезио дуге жућкасте зубе и салутирао.

«Добар дан», рекох, поћутавши. «Да вам помогнем?»

Тада он грациозно, као мачка, скочи на под и, отпоздравивши по војнички, стаде преда мном мирно.»част ми је, инспекторе», рече. «Допустите да се представим: поручник кибернетике Симон Симоне.»

«На месту вољно», рекох и ми се руковасмо.

«У ствари, ја сам физичар», рече. «Али оно «кибернетике» звучи готово исто тако хармонично као «пешадије». Испада смешно.» И он неочекивано прасну у онај исти стравични ридајући кикот у коме су се наслућивали влага подземља, крваве мрље које се не могу уклонити и звекет зарђалих ланаца на окованим скелетима.

«Шта сте радили горе?» упитах, савлађујући запрепашћење.

«Тренирао сам», одговори. «Ја сам алпинист…»

«Погинули», нашалих се и одмах зажалих због тога, јер он поново обруши на мене лавину свог загробног кикота.

«Није лоше, није лоше за почетак», проговори он, бришући очи. «Не, ја сам још жив. Дошао сам овамо да се верем уз литице, али никако не могу да доспем до њих. Унаоколо је снег. И ја се, ето, пентрам по вратима, по зидовима…» Он намах заћута и ухвати ме под руку. «Право да вам кажем», рече, «дошао сам овамо да се окрепим. Премор. Пројекат «Мидас», чули сте? Најстрожа тајна.

четири године без одсуства. И лекари су ми прописали куру путених задовољстава.» Он се поново закикота, али већ смо стигли до трпезарије. Оставивши ме, похита према сточићу где су била поређана предјела. «Следите ме, инспекторе», повика у трку. «Пожурите, иначе ће пријатељи и рођаци Погинулог појести сав кавијар…»