Arkadij Strugacki: Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

Напред се кретала госпођа Мозес с огромним црним сандуком испод пазуха, а на леђима јој је био, неспретно је узјахавши, сам стари Мозес. Нешто десно и мало застајући, уједначеним финским кораком јурио је Олаф с Луарвиком на леђима. Вијорила се на ветру широка сукња госпође Мозес, клатио се празан Луарвиков рукав, и стари Мозес, не престајући ни за часак, стравично и бесно је витлао бичем са много крајева. Јурили су брзо, неприродно брзо, а са стране, пресецајући им пут, блистајући елисама на сунцу и стаклима кабине, долазио је хеликоптер.

Сву долину испуњавала је снажна уједначена бука, хеликоптер се полако, рекло би се без журбе, спуштао све ниже, прошао изнад бегунаца, престигао их, вратио се, спуштао све ниже, а они су наставили стреловито да јуре низ долину, као да ништа не виде и не чују, и тада у ову снажну манотону буку продре нови звук, злослутни испрекидани тресак, и бегунци се устумараше, а затим Олаф паде и остаде непомично да лежи, а затим се Мозес стрмоглавце откотрља по снегу, а Симоне ми је кидао окавратник и ридао ми над ухом: «Видиш? Видиш? Видиш?…» А затим је хеликоптер лебдео над непомичним телима и полако се спустио, сакривши од нас и оне који су лежали непомично, и оне који су још покушавали да пужу… Снег се диже у ковитлац од његових елиса, блистави бели облак издиже се као грба над модрикастим окомитим литицама. Поново се зачу злослутно штектање митраљеза, и Алек чучну, заклонивши очи длановима, а Симоне је непрестано јецао, непрестамо викао: «Постигао си! Постигао си своје, тикване, убицо!»

Хеликоптер се исто тако полако подиже из снежног облака и, косо, одлазећи у јарко плаветнило неба, нестаде иза планинског гребена. И тада у приземљу тужно и жалосно зацвиле Лељ.

Од тог времена прошло је више од двадесет година. Већ је година дана како сам у пензији.

Имам унуке, и ја понекад причам најмлађој ову повест. Истина; у мојим причама она се увек завршава срећно: дошљаци срећно одлазе кући у својој блиставој ракети, а Шампионову банду хвата полиција која је стигла у прави час. Најпре су дошљаци код мене одлазили на Венеру, а затим, кад су се на Венеру искрцале прве експедиције, морао сам преместити господина Мозеса у сазвежђе Волопаса.

Уосталом, није о томе реч.

Најпре чињенице. Боцин Грлић су раскрчили после два дана. Позвао сам полицију и предао сам јој Хинкуса; милион сто педесет хиљада круна и свој подробан извештај. Али истрага треба рећи, ништа није утврдила. Истина, у разривеном снегу нађено је више од петстотина сребрних метака, али Шампионов хеликоптер, који је покупио лешеве, нестао је без трага. После неколико недеља брачни пар туриста-скијаша, који је крстарио близу наше долине, известио је да је видео како је некакав хеликоптер пред самим њиховим очима пао у језеро Три Хиљаде Девица. Била су организована трагања, али није се открило ништа интересантно. Дубина овог језера, као што је познато, достиже местимично четири стотине метара, дно му је залеђено, и рељеф дна се непрестано мења. Шампион је, по свој прилици, погинуо — у сваком случају на злочиначкој арени се више није појављивао. Његова банда, захваљујући Хинкусу, који је хитао да спасе своју кожу, била је делимично похватана, а делимично се распршила по целој Европи. Гангстери, који су ислеђивани, нису ничим битним допунили Хинкусове исказе — сви су они били уверени да је Велзевул био чаробњак и чак ђаво главом. Симоне је сматрао да је један од робота већ у хеликоптеру дошао к себи и да је последњим пламсајем снаге уништио све до чега је могао да се докобеља. То је сасвим лако могуће, и ако је тако, онда не завидим Шампиону на његовим последњим минутима…

Симоне је тада постао водећи специјалиста за та питања. Образовао је некакве комисије, писао у штампи и часописима, иступао на телевизији. Показало се да је он у ствари био еминентни физичар, али му то нимало није помогло. Ни његов веома велики ауторитет није помогао, ни негдашње заслуге. Не знам шта су о њему говорили у научним круговима, али он тамо, по моме мишљењу, није добио никакву подршку. Комисије су, истина, функционисале, све су нас, чак и Кајсу, позивале у својству сведока, ипак ниједан научни часопис, колико је мени познато, није објавио о томе ни ретка.

Комисије су се расформирале, поново се образовале, час се спајале са Друштвом за испитивање летећих тањира, час се одвајале од њега, материјале комисија су власти час држале у тајности, час су се нашироко објављивали, десетине и стотине квази зналаца бактали су се са овим, изашло је неколико брошура које су написаИи лажни сведоци и сумњиви очевици, и завршило се све то тиме што је Симоне остао сам са групицом ентузијаста — младих научника и студената. Они су организовали експедицију у рејону Боциног Грлића, покушавајући да пронађу остатке уништене централе. Током једне од тих експедиција, Симоне је погинуо. Али ништа нису успели да пронађу.