Arkadij Strugacki: Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

Симоне се ћутке кезио, упирући поглед у мене. Власник приђе прозору и подиже ролетну.

Окренух се према њему.

«Зашто сте то урадили?»

Власник не одговори одмах. Приљубивши лице уз стакло осматрао је небо.

«Једнако осматрам, Петер», полако рече не осврћући се. «чекам, Петер, чекам… Могли бисте наредити девојци да сиђе. Тамо, на снегу она заиста представља праву мету… Мене она не слуша…»

Спустих лугер на сто, узех шољу обема рукама и, затворивши очи, отпих неколико гутљаја.

Права мета… Сви смо ми овде праве мете… И наједном осетих како ме снажне руке ухватише с леђа за лактове. Отворих очи и тргох се. Бол у кључњачи била је тако јака да се умало не онесвестих.

«У реду је, Петер, у реду», нежно рече власник. «Притрпите се.»

Симоне је с изгледом забринутог човека свесног своје кривице већ гурао лугер у свој џеп.

«Издајници!» изустих зачуђано.

«Не-не, Петер», рече власник. «Али треба бити разборит. Не живи људска савест само од закона.»

Симоне ми опрезно приђе са стране, потапша ме по џепу. Кључеви звекнуше. Благовремено се обливши знојем, у очекивању стравичног бола, тргох се из све снаге. Ништа нисам постигао и кад се освестих Симоне је већ излазио са кофером у руци. Власник ме је и даље придржавао за лактове, забринуто говорећи за њим: «Пожурите, Симоне, пожурите, лоше му је.»

Хтедох нешто да кажем, али ме је стегло у грлу, и само закркљах. Власник се забринуто наже нада мном.

«Господине, Петер», рече, «страшно сте се променили у лицу.»

«Бандити», рекох прозукло. «Ухапшеници…»

«Да, да, наравно», послушно се сложи власник. «Ви ћете све нас похапсити и исправно ћете урадити, само се притрпите мало, не отржите се… јер вас јако боли, а ја вас за сада ипак нећу пустити…»

Да, неће ме пустити. Ја сам и раније видео да је он људескара, али овакав захват нисам очекивао. Завалих се у наслон столице и престадох да пружам отпор. Мука ми је, обузимала ме је тупа равнодушност. И негде веома дубоко у души слабо је тињало осећање олакшања — ситуација више није зависила од мене, одговорност су преузели на себе други. По свој прилици сам паново изгубио свест, јер сам се наједном нашао на поду, а власник је клечао крај мене и квасио ми чело мокром ланеном крпом. Тек што сам отворио очи он принесе мојим уснама грлић боце. Био је веома блед.

«Помозите ми да седнем», рекох.

Он послуша без приговора. Врата су била широм отворена, под је запљускивала хладноћа, чули су се узбуђени гласови, затим је нешто треснуло, затутњало. Власник се болно намршти. «Проклети сандук», рече пригушеним гласом. «Поново су ми извалили довратак…»

Испод прозора Мозесов глас гракну с нељудском снагом: «Спремни? Напред!.. Збогом, људи! До виђења! До правог виђења!»

Симонеов глас довикну у одговор нешто неразговетно, а затим се стакла затресоше од некакваг грозног тутња и фијука. И завлада тишина. Устадох и кренух према вратима. Власник похита за мном, његово широко лице било је бело и млохаво као вата, низ чело му се сливао зној. Безгласно је мицао усне — сигурно се молио.

Изађосмо у празан ходник, дуж кога је фијукао ледени ветар, и власник промрмља: «Хајде, Петер, да изађемо, треба да се окрепите свежим ваздухом…» Одгурнух га и кренух према степеништу. У пролазу опазих с дубоком злурадошћу да су излазна врата сасвим изваљена. На степеништу, на првој степеници ми позли и ухватих се за ограду. Власник покуша да ме придржи, али га одгурнух здравим раменом и рекох: «Торњајте ми се са очију, чујете ли?» Он нестаде. Полако се успех степеницама, хватајући се за ограду, прођох поред Брим, која се уплашено прибила уза зид, попех се на први спрат и одгегах у своју собу. Врата Олафове собе била су широм отворена, тамо није било никог, оштар, апотекарски смрад раширио се по ходнику. Треба доћи до дивана, мислио сам. Само да дођем до дивана и да легнем… И тада зачух крик.

«Ено их!» завапи неко. «Касно! Нека је проклето све, касно!»

Глас умуче. Доле у холу затапташе, нешто паде, откотрља се, и наједном зачух равномерно брујање. Тада се окренух и, саплићући се, потрчах према таванским степеницама…

Цела широка снежна долина простирала се преда мном. Зажмурих од сунчевог блеска, а затим разазнах две плавичасте, потпуно праве бразде скија. Пружале су се у правцу севера, укосо од хотела, и тамо где су се завршавале, опазих разговетно, као да су нацртане на белом, фигуре бегунаца.

Имам одличан вид, и добро сам их видео, и то је био најнеобичнији и најапсурднији призор који сам запамтио.