Arkadij Strugacki - Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

Ситуација је била стравична. Одбијање је значило злочин према својима. Пристанак није ништа мењао, јер је сад схватио каква га гвоздена рука држи у шаци. Бежати у други град, у другу земљу није имало сврхе: већ се уверио да Шампионова рука није само гвоздена него и дуга. Да истог часа побегне са Земље, исто тако није могао: припрема транспорта изискивала је десет-дванаест земаљских дана и ноћи. Тада је ступио у везу са својима и захтевао да га евакуишу у најкраћем року. Да, он је морао да изврши још један злочин, сада је то представљало само повећање дуга, додатних три стотине тридесет и пет килограма злата, толико је коштало нужно одлагање. Кад се приближило време, побегао је, обманувши Шампионову агентуру својим двојником. Знао је да ће организовати хајку за њим, знао је да ће Хинкуси пре или касније открити његов траг, надао се само да ће му успети да их предухитри…

«Можете веровати или не веровати, инспекторе», заврши Мозес. «АИи желим да схватите: постоје само две могућности. Или ћете нам дати акумулатор и ми ћемо још покушати да се спасемо.

Понављам, у том случају све губитке, који су нанети вашим суграђанима, у потпуности ћемо надокнадити. Или…» Он отпи из чаше. «Потрудите се, молим вас, да то схватите, инспекторе. Ја немам права да жив доспем у руке званичних лица. Схватате ли, то је моја дужност. Не могу изложити опасности будућност наших светова. Та будућност тек почиње. Ја сам доживео фијаско, али ја сам први, а не последњи посматрач на вашој Земљи. Схватате ли то, инспекторе?»

Ја сам схватио само једно: тешко мени.

«чиме се, заправо, овде бавите?» упитах.

Мозес заврте главом.

«Не могу вам то рећи, инспекторе. Истраживао сам могућност контакта. Припремао сам га. А конкретно… све је то веома компликавано, инспекторе. Ви нисте стручњак.»

«Идите», рекох. «И позовите овамо Луарвика.»

Мозес тромо устаде и изађе. Осломих се лактовима на сто и спустих главу на руке. Лугер ми је угодно хладио десни образ. Летимично помислих да се вучем са овим лугером као Мозес са својом чашом. Био сам смешан. Био сам јадан. Мрзео сам себе. Мрзео сам Згута и његове пријатељске савете. Мрзео сам целу ту банду која се овде окупила. Веровати или не веровати… У том грму лежи зец, до ђавола, што сам веровао. Није ми прва година да радим и, осећам кад људи говоре истину. Али људи су људи! А ја просто немам права да верујем. Веровати је просто самоубиство! То значи преузети на себе такву одговорност за коју немам никаквог права, коју не желим, не желим, не желим… Она ће ме пригњечити, као стеницу! Добро. Хинкуса сам у сваком случају ухватио. И Мозеса нећу пустити. Нека буде што буде, али Мозеса нећу пустити! Нека буде што буде, али су тајна Друге Националне и тајна златних блиндираних кола решене. Тако је то. А ако је овде уплетена међупланетарна политика, ја сам обичан полицајац, нека се политиком бави онај коме је то дужност…

Да ми је да треснем у несвест, помислих с тугом. И нека раде што хоће…

Врата зашкрипаше и ја се пренух. Али то није био Луарвик. Удоше Симоне и власник. Власник стави испред мене шољу са кафом, а Симоне узе крај зида столицу и седе наспрам мене. Учинило ми се да му се лице издужило и чак некако пожутело.

«Па шта сте одлучили, инспекторе?» упита.

«Где је Луарвик? Позвао сам Луарвика.»

«Луарвик се осећа веома лоше», рече Симоне. «Мозес примењује над њим некакву физикалну терапију.» Он се неугодно искези. «Ви ћете га упропастити, Глепски, и то ће бити бруталан поступак.

Познајем вас, истина, само два дана, али уопште нисам могао да очекујем да ћете се показати све у свему као лутка са златним дугмадима.»Слободном руком узех шољу, принесох је устима и вратих натраг. Нисам могао више да пијем кафу. Било ми је мука од кафе.

«Прођите ме се. Сви сте ви брбљивци. Алек се брине о свом хотелу, а ви сте, Симоне, једноставно интелектуалац на одмору…»

«А ви?» рече Симоне. «О чему се ви старате? Хоћете још једну звездицу на униформи?»

«Да», хладно рекох. «Звездицу. Волим, ето, звездице.»

«Ви сте ситна полицијска риба», рече Симоне. «Најзад вам се судбина осмехнула. Први и последњи пут у животу. Тријумф инспектора Глепског! У вашим рукама је одиста важна одлука, а ви се понашате као крајњи тикван…»

«Умукните», рекох уморно. «Престаните да блебећете и бар за транутак размислите. Оставимо на страну то што је Мозес обичан злочинац. Ви, видим, две у накрст не знате о закону. Ви, изгледа, замишљате као да постоји један закон за људе и други закон за вукодлаке. Али оставимо на страну све то. Нека су они дошљаци. Нека су жртве уцене. Велики кантакт…» Ја клонуло замахах руком са лугером. «Пријатељство светова и тако даље… Питање је: шта они раде код нас на Земљи? Мозес је сам признао да је посматрач. Шта он, заправо, посматра? Шта они траже овде?… Не кесерите се, не кесерите се… Ја и ви се овде бавимо фантастиком, а у фантастичним романима, колико се сећам, дошљаци се на Земљи баве шпијунажом и припремају најезду. Како, по вашем мишљењу, у таквој ситуацији треба да поступим ја, чиновник са златним дугмадима? Треба ли да извршим своју дужност или не? А ви лично, Симоне, као земаљско биће шта мислите о својој дужности.»