Arkadij Strugacki: Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

«Па, што ћутите?» рече Симоне. «Немате шта да кажете?»

Имао сам шта да кажем.

«Ја нисам научник», полако проговорих. «Ја сам полицијски чиновник. Превише је лагарија испредено око овог кофера… чекајте, не прекидајте ме. Ни ја вас нисам прекидао. Спреман сам да поверујем у све то. Молим. Нека су Олаф и та жена роботи. Утолико горе. Госпођа Мозес је извршила… то јест њеним рукама је извршено неколико злочина. Такве стравичне справе у рукама гангстера, хвала лепо. Кад бих могао ја бих са задовољством искључио и госпођу Мозес. А ви предлажете мени, полицајцу, да вратим гангстерима злочиначке справе! Схватате ли чему та води?»

Симоне се, нашавши се на муци потапша по темену.

«чујте», рече. «Ако долете гангстери, сви смо обрали бостан. Свашта сте натрабуњали о голубима писмоношама! На полицију не можемо рачунати. А ако помогнемо Мозесу и Луарвику да побегну, савест ће нам макар бити чиста.»

«Вама ће она бити чиста», рекох. «А мени ће бити укаљана до ушију. Полицајац својим рукама помаже бандитима да беже.»

«Они нису бандити!» рече Симоне.

«Они су бандити!» рекох. «Они су превасходни гангстери. Сами сте чули Хинкусов исказ.

Мозес је био члан Шампионове банде. Мозес је организовао и извршио неколико криминално дрских напада, наносећи држави и приватним лицима веома велику штету. Ако желите да знате, Мазес ће добити најмање двадесет и пет година робије, и ја сам дужан да урадим све да добије тих двадесет и пет година.»

«До ђавола. Зар не схватате? Њега су увалили! Њега су уценом увукли у ову банду! Њему није преостајало ништа друго!»

«О томе ће расправљати суд», рекох хладно.

Симоне се завали у наслон фотеље и погледа ме зажмиривши: «Ви сте, ипак, преиспољни звекан, Глепски», рече. «Нисам се надао.»

«Пазите шта говорите», рекох. «Идите и бавите се својим пословима. Шта имате на програму?

Путена задовољства?»

Симоне се угризе за усну.

«Ето ти га и први контакт», промрмља. «Ето ти га и сусрет двају светова.»

«Немојте ми ићи на живце, Симоне», рекох бесно. «И губите се одавде. Смучили сте ми се.»

Он устаде и крену према вратима. Глава му је била оборена, рамена се погрбила. На прагу стаде и рече, обрнувши се напола: «Зажалићете због овог, Глепски. Стидећете се, јако ћете се стидети.»

«Можда», рекох нељубазно. «То је моја ствар… Узгред, знате ли да пуцате?»

«Знам.»

«То је добро. Узмите од власника пушку и идите на кров. Можда ћемо убрзо сви морати да пуцамо.»

Он изађе без речи. Опрезно погладих отекло раме. И то ми је одмор. И чиме ће се све то завршити, неизвесно је. Нека га ђаво носи, зар је могуће да су то одиста дошљаци? Одвећ добро се све слаже… «Стидећете се, Глепски…» Па, можда ће тако и бити. Шта да радим? Али каквог то уопште има значаја да ли су они дошљаци или нису? Где то пише да дошљаци могу да пљачкају банке?

Земаљским људима се, ето, не дозвољава, а они могу… У реду. Шта ипак да радим? Сваког часа може да отпочне опсада, а мој гарнизон је сасвим непоуздан.

За сваки случај подигох телефонску слушалицу. Ништа. Гробна тишина. Ипак је животиња овај Алек. Није се могао снабдети резервном сигнализацијом. А ако би неко овог часа добио напад слепог црева? Бедни ћифта, само да му је да музе новац од клијената…

Поново се зачу куцање на вратима и ја журно зграбих лугер. Овога пута ми је указао част господин Мозес лично — вампир, он је Венеријанац, он је матора бела репа с обавезном чашом у руци.

«Седните поред врата», рекох. «Ено вам столица.»

«Могу и да постојим», загрокта, гледајући ме попреко.

«Изволите», рекох. «Шта желите?»

Једнако ме стрељајући погледом отпи из чаше.

«Какви су вам докази још потребни?» упита. «Убијате нас. Сви то схватају. Сви, осим вас. Шта желите од нас?»

«Ма ко да сте», рекох, «извршили сте низ злочина. И за њих ћете одговарати.»

Он са шумом удахну ваздух кроз нос, приђе столу и седе.

«Наравно, сигурно је одавно требало да вам се обратим», рече. «Али сам се надао да ће се некако све средити и да ће ми поћи за руком да избегнем контакт са званичним лицима. Да није тог проклетог квара, ја више не бих био овде. Не би постојало никакво убиство. Ви бисте нашли везаног Совуљагу и расплели клупко свих злочина које је извршио Шампион уз моју помоћ. Заклињем вам се да ће сви губици, које сте имали због мог боравка овде, бити надокнађени. Делимично их надокнађујем, спреман сам да вам предам асигнације државне банке у укупном износу од милион круна. Преосталу своту ће ваша држава добити у злату, чистом злату. Шта још желите?»