Arkadij Strugacki - Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

Посматрао сам га и није ми било пријатно. Није ми било пријатно јер сам осећао наклоност према њему. Седео сам очи у очи с очигледним злочинцем, слушао сам га и осећао наклонаст према њему. То је била некаква халуцинација и да бих се спасао од те халуцинације, нељубазно упитах: «То сте ви забрљали сто и залепили цедуљу?»

«Да. Плашио сам се да ће промаја однети цедуљу. А што је најважније, хтео сам да одмах схватите да то није мистификација.»

«Златан сат?»

«Исто тако ја. И браунинг. Било ми је потребно да поверујете, да се позабавите Хинкусом и да га ухапсите.»

«То је превише незграпно урађено», рекох. «Све је испадало супротно. Ја сам то схватио тако да Хинкус није никакав гангстер, већ да неком одговара да га прикаже као гангстера.»

«Зар?» упита Мозес. «Дакле, у томе је ствар… Шта се ту може, то је требало очекивати. Не знам ја такве ствари… нисам због тога овде…»

Поново осетих навирање наклоности и поново покушах да се раздражим.

«Све код вас испада некако неспретно, господине Велзевул», рекох. «Ма какав сте ви, до ђавола, дошљак? Ви сте једноставно нитков. Богат, развратан до крајњих граница, дрски нитков. И уз то још и пијаница…»

Мозес отпи из чаше.

«Ваши роботи», наставих. «Женка из отмених салона… Спортиста-викинг… Зар и за тренутак можете да замислите да ћу поверовати да су то роботи?»

«То јест, желите да кажете да наши, роботи превише личе на људе?» упита Мозес. «Али, даћете ми за право, ми друкчије не можемо. То су прилично верне копије људи који одиста постоје. Готово двојници…» Он поново отпи из чаше. «А што се мене тиче, инспекторе, ја вам се, на жалост, не могу показати у свом правом обличју. На жалост, јер би ми тада одмах поверовали.»

«Ризикујте», рекох. «Покажите се. Ја ћу некако преживети.»

Он заврте главом.

«Прво, тешко да бисте ви то тако лако преживели», тужно рече. «А друго, тешко да бих ја то преживео. Господин Мозес, кога ви видите је скафандер. Господин Мозес кога ви слушате је транслациони механизам. Али можда ћу морати да ризикујем — то остављам за крајњи случај. Ако се покаже да вас апсолутно није могућно убедити, ризиковаћу. За мене је то готово сигурна смрт, али ћете тада ви, можда, пустити макар Луарвика. Он је овде на правди бога…»

И тада ја, најзад, планух.

«Куда да га пустим?» раздрах се. «Зар вас ја држим? Зашто ме сви лажете? Да је било потребно да одете, ви бисте одавно отишли! Престаните да лажете и говорите истину: какав је то кофер? Шта има у њему? Ви ми пробијате главу да сте дошљаци. А ја сам склон да верујем да сте једноставно банда иностраних шпијуна која је украла драгоцену апаратуру…»

«Не!» рече Мозес. «Не! Уопште није тако. Наша централа је уништена, може је оправити само Олаф. Он је робот-надзорник те централе, схватате ли? Наравно, ми би одавно отишли, али куда да идемо? Без Олафа смо потпуно беспомоћни, а Олаф је искључен и ви нам не дајете акумулатор!»

«И поново лажете!» рекох. «И госпођа Мозес је робот, како сам разумео! Она, како сам разумео исто тако има акумулатор…»

Он затвори очи и заврте главом тако да му задрхташе дебеле опуштене усне.

«Олга је обичан радни механизам. Носач, кубикаш, телохранитељ… Зар не схватате да се не може једним истим горивом напајати… па, не знам… прост трактор, на пример, и авион… То су разни системи…»

«Ви имате за све спреман одговор», смркнуто рекох. «Али ја нисам експерт. Ја сам обичан полицајац. Нисам овлашћен да водим преговоре са вукодлацима и дошљацима. Дужан сам да вас предам у руке закона, и квит. Ма ко да сте одиста, налазите се на територији моје земље и подлежете њеној јурисдикцији.» Устадох. «Од овог тренутка сматрајте да сте ухапшени, Мозесе. Немам намеру да вас затварам, претпостављам да је то бесмислено. Али ако покушате да побегнете, пуцаћу. И упозоравам: све што ви од овог тренутка кажете може се окренути против вас на суду.»

«Тако», рече, и заћута за неко време. «За мене сте одлучили. Нека буде тако.» Он отпи из чаше. «Због чега је Луарвик крив? Против њега ви ништа не можете имати… Затворите мене и дајте кофер Луарвику. Нека се бар он спасе…»

Ја поново седох.

«Да се спасе… Зашто говорите да се спасе? Зашто сте толико сигурни да ће вас Шампион сустићи? Можда он одавно лежи испод лавине… можда су га већ ухватили… а и авион се не може тако лако добавити… Ако сте ви одиста невини, зашто талико паничите? Причекајте пар дана и ноћи. Стићи ће полиција, предаћу вас у руке властима, власти ће окупити експерте, специјалисте…»