Arkadij Strugacki: Хотел «Код Погинулог Алпинисте»

Њему задрхташе дебеле опуштене усне.

«Не иде, не одговара. Прво, ми немамо право да ступамо у организовани контакт. Ја сам овде само посматрач. Направио сам грешке, али су све то поправљиве грешке… Неприпремљени контакт може имати и за ваш и за наш свет најстравичније последице… Али чак ни то није сада најважније, инспекторе. Плашим се за Луарвика. Он није прилагођен на ваше услове, никада се није претпостављало да ће морати да проведе на вашој планети више од двадесет и четири сата. А њему је из то оштећен скафандер, видите — нема руку… Он је већ отрован… он посустаје из сата у сат…»

Стегох зубе. Па, он је на све имао спреман одговор. Нисам се имао за шта ухватити.

Ниједном ми није пошло за руком да га уловим. Све је било беспрекорно логично. Морао сам признати да би ме, да нису у питању ови скафандри, контакти и псеудомишићи, овакви искази потпуно задовољили. Сажалио сам се и био сам склон да му изађем у сусрет, престајао сам да будем објективан…

У ствари. Јурисдиктичке претензије сам имао само према Мозесима… према Мозесу.

Луарвик је био формално невин, мада је и он исто тако могао бити саучесник, али бих на то још и могао да зажмурим… Прави злочинац се неће никада понудити да буде талац. Мозес се нудио. Па добро, да затворим Мозеса и… Шта «и»? Да вратим Луарвику апарат? Шта знам о том апарату? Само оно што ми је рекао Мозес. Да, све што говори Мозес звучи истинито. А ако је то само срећна интерпретација сасвим друге ситуације? Ако ја једноставно нисам нашао питања која би разорила ову интерпретацију?…

Ако се одбаце ове речи, оправдане оне или не, присутна су два несумњива факта. Закон изискује да задржим ове људе све до расветљавања ситуације. Ето факта број један. А ево факта број два: ови људи желе да оду. Нема значаја због чега они заправо хоће да оду — од закона, од гангстера, од преурањеног контакта или још од нечег… Они желе да оду.

Ова два факта апсолутно противрече један другом…

«Шта се збило између вас и Шампиона?» суморно упитах.

Он ме погледа неповерљиво, лице му се искриви. Затим обори поглед и поче да прича. Ако се апстрахују зомбизам-момбизам и свакојаке псеудобасне, ово је била отрцана прича о најбаналнијој уцени. Отприлике пре два месеца господин Мозес, који је имао прилично уверљиве разлоге да крије од званичних лица не само своје праве послове, већ и сам факат свог постојања, почео је да осећа знакове да је његова личност у средишту нечије насртљиве и упорне пажње. Покушао је да промени место баравка. То није помогло. Покушао је да заплаши гониоце. Ни то није помогло. На крају, као што се то увек дешава, дошли су кад њега и понудили му пријатељску нагодбу. Пружиће максималну помоћ у пљачки Друге Националне, за то ће му платити ћутањем. Наравно, зајамчили су му да га узнемиравају први и последњи пут. Као што је уобичајено, он је одбијао. Као што је уобичајено, они су настојали. Као што је уобичајено, он је на крају пристао.

Мозес је тврдио да другог излаза није имао. Саме смрти се није плашио: сви они тамо умеју да савладају страх од смрти. У тој етапи чак није морао богзна колико да се плаши покушаја разобличења: могао је мирне душе да обустави делатност својих погона и да остане једноставно богат беспосличар, а изјаве Шампионових агената, који су изгинули приликом сукоба са роботима тешко да би неко озбиљно примио. Али и у случају смрти и у случају разобличења претила је опасност да се обустави за дуже време сав огроман посао који је тако успешно започео пре неколико година. Кратко речено, ризиковао је да се повинује Шампиону, утолико пре што му није било тешко да губитке које је претрпела Друга Национална надокнади у чистом злату.

Извели су подухват, и Шампион је одиста нестао с видика. Али, само за месец дана. После месец дана поново се појавио. Овог пута су посреди била блиндирана кола са златом. Међутим, сада се ситуација битно изменила. Промићурни Шампион поднео је несрећној жртви изјаве осморице сведока које су Мозесу ускраћивале било какву могућност алибија, плус филмску траку, на којој је била отелотворена цела процедура пљачке банке, и то не само тројице или четворице гангстера, који су били спремни отићи на робију за пристојан хонорар, већ и Олге са сефом испод мишке, и Мозеса са некаквим апаратом («форсаж-генератором») у рукама. У случају да одбије, Мозесу није претила петпарачка булеварска кампања. Сада му је претио и формални судски прогон, дакле, и потпуно разобличавање свих његових тајни, дакле, превремени контакт под крајње непавољним условима за његову земљу. Као и многе друге жртве уцене, Мозес све то, повинујући се први пут, није предвидео.