Ivan Jefremov - Srce zmije

Život se polako vraćao. Ogromni brod je podrhtavao, dok su automatski mehanizmi još uvek radili. Onda su vihori energije oko svakog zaštitnog poklopca zaustavili svoj nevidljivi vrtlog. Nekoliko sekundi poklopci su ostali u pređašnjem položaju, zatim su odjednom svi u isto vreme odskočili nagore i nestali u ležištima na tavanici, usred komplikovanog spleta cevi, prečaga i kablova.

Dva čoveka su i dalje nepomično ležala u dubokim foteljama, okružena obručima nestalih poklopaca. Treći je oprezno podigao svoju otežalu glavu i počeo da otresa tamnu kosu. Podigao se iz dubine najmekše izolacije, seo i nagnuo se prema tabli da pročita pokazatelje aparata.

— Izašli smo iz pulsacije! — začuo se njegov energičan glas. — Opet ste se prvi probudili, Kari. Za jednog astronauta vi ste idealno zdravi.

Kari Ram, elektronski inženjer i navigator astralne letelice „Telur“, momentano se okrenuo i sreo sa još uvek mutnim pogledom komandanta.

Krećući se s naporom, Mut Ang uzdahnu sa olakšanjem i stade pred tablu.

— Dvadeset četiri parseka … Prošli smo pored zvezde … Nova aparatura nikad nije precizna… ili, tačnije, mi ne umemo dobro njome da vladamo.

Centralna sala za upravljanje vasionskim brodom bila je prostrana i okrugla, dobro zaštićena u dubinama gigantske letelice. Iznad komandnog pulta i hermetičkih vrata, svud unaokolo, nalazio se plavičasti ekran koji je sačinjavao jedan zatvoreni krug. Napred, duž centralne osovine broda uzdizao se kao kristal providan diskos lokatora, čiji je prečnik iznosio oko četiri metra; sjedinjavajući se sa kosmičkim prostorom, njegov odblesak u kontrolnim lampama aparature ličio je na crni dijamant.

Mut Ang je načinio jedva primetan pokret, i odmah su sva tri čoveka koja su se nalazila u komandantskoj kabini gotovo na isti način pokrila oči. S leve strane na ekranu zasvetlilo je džinovsko narandžasto sunce. Njegova svetlost, mada je izgubila od svoje jačine prolazeći kroz snažne filtere, jedva se mogla podneti.

Mut Ang klimnu glavom.

— Još malo i mi bismo proleteli kroz koronu zvezde. Više neću da izračunavam pravac. Mnogo je sigurnije da prođemo sa strane.

— Zbog toga novi pulsacioni vasionski brodovi mogu da zaplaše čoveka — primetio je sedeći u dubokoj fotelji, Tej Eron, pomoćnik komandanta i glavni astrofizičar. — Mi izračunavamo putanju, a brod zatim leti naslepo kao hitac u noći. Ne dopada mi se ovakav način letenja u kosmos, mada je brži od svega što je dosad čovečanstvo moglo da izmisli.

— Dvadeset četiri parseka! — uskliknu Mut Ang. — A mi smo to vreme ipak doživeli kao jedan tren …

— Tren sna sličan smrti — namrgođeno progunđa Tej Eron. — Uz to, na Zemlji uopšte …

— Bolje da ne mislimo o tome — reče Kari Ram ustajući. — Na Zemlji je prošlo preko sedamdeset osam godina. Većina drugova su već mrtvi, mnogo šta se promenilo … Šta će biti kada …

— To je neizbežno pri dalekom putovanju bilo kojim vasionskim brodom — mirno odgovori komandant. — Na „Teluru“ vreme veoma brzo prolazi. I mada smo najdalje od svih otišli u kosmos, vratićemo se gotovo isto toliko stari kao što smo bili kada smo pošli.

Tej Eron se približi mašini za izračunavanje pozicije.

— Sve je besprekorno — rekao je posle nekoliko minuta. — Ovo je bio Kor Serpentis, ili Unuk al Haj — Srce Zmije, kako su ga zvali drevni arapski astronomi, zato što se ta zvezda nalazi u sredini dugačkog sazvežđa.

— A gde je njen najbliži sused? upita Kari Ram.

— Skrila ga je od nas glavna zvezda. Pogledajte, spektar K je na nuli. S naše strane je senka — odgovori Tej.

— Razmaknite zaštitne ploče na svim prijemnicima! — zapovedi komandant.

Okružila ih je neizmerna tama kosmosa, koja je izgledala još dublja jer je s leve strane i u pozadini gorelo narandžasto-zlatnim plamenom Srce Zmije, bacajući u zasenak sve zvezde i Mlečni Put.

„Telur“ je bio poslat na beskrajno daleko putovanje da bi njegova, posada mogla neposredno da prouči zagonetne procese pretvaranja materije na jednoj ugljeničkoj zvezdi, koji su veoma važni za zemaljsku energetiku. Postojala je sumnja da je ta zvezda bila povezana sa tamnim oblakom, perpendikularno okrenutim prema Zemlji u obliku elektromagnetskog kruga koji se okretao. Naučnici su se nadali da će u relativnoj blizini Sunca otkriti istoriju stvaranja našeg planetskog sistema.

„Relativno blizu“ značilo je sto deset parseka, ili trista pedeset godina, što odgovara vremenu potrebnom da svetlosni zrak prevali put od te zvezde do Zemlje.

Kari Ram je proverio kontrolnu aparaturu, koja je pokazivala da su sve veze automatskih mehanizama u redu. Onda mladi astronaut utonu u razmišljanje.

Daleko, daleko, na razdaljini od sedamdeset osam svetlosnih godina, ostala je prekrasna Zemlja koju je čovečanstvo preuredilo za divan život i nadahnut stvaralački rad. U tom besklasnom društvu svaki čovek je dobro poznavao svoju planetu. Ne samo njene fabrike, rudnike, plantaže i ribna lovišta, naučne i istraživačke centre, muzeje i rezervate, već i srcu draga mesta za odmor, gde je čovek mogao da bude sam ili sa voljenim bićem.

Iz tog prekrasnog sveta, imajući pred sobom mnogo veće ciljeve, ljudi su sve dublje prodirali u ledene ponore kosmosa, u potrazi za novim saznanjima i težeći da odgonetnu tajne prirode. Kosmos je pružao žestok otpor. Ljudi su se sve više udaljavali od Meseca, obasjanog smrtonosnim rendgenskim i ultraljubičastim zracima Sunca, od vrele i beživotne Venere s njenim lepljivim smolastim tlom i večitom maglom, od hladnog, peskom zatrpanog Marsa u kome je jedva tinjao podzemni život. Tek što je počelo izučavanje Jupitera, novi brodovi već su dospeli do najbližih zvezda. Zemaljske vasionske letelice posetile su Alfu i Proksimu Kentaura, zvezdu Sirijus, Etu Eridani, pa čak i Tau Ceti. Naravno, ne samo zvezde, već i njihove planete ili najbližu okolinu, ako su to bile dvostruke zvezde, lišene planetskih sistema.

Ali zemaljski interstelarni brodovi još nisu bili na planetama na kojima je život već dostigao višu formu, i na kojima su bila nastanjena misaona bića.

Iz beskrajnih prostora vasione, ultrakratki radio-talasi donosili su vesti iz drugih svetova; ponekad su oni stizali na Zemlju mnogo vekova posle emitovanja. Čovečanstvo se tek učilo da čita te emisije i počinjalo da dobija predstavu o tome koliki okean znanja, tehnike i umetnosti obavlja svoj kružni put između nastanjenih svetova naše Galaksije. Šta onda da se kaže o drugim zvezdanim ostrvima — galaksijama udaljenim milionima svetlosnih godina! Ipak, to je podsticalo sve veću želju da se dođe do planeta na kojima žive ljudi, makar i ne bili slični onima na Zemlji; verovalo se da su i oni izgradili društvo u kome svako ima svoj deo sreće — onoliko koliko to omogućuje njegov nivo vlasti nad prirodom. Uostalom, znalo se da postoje ljudi potpuno nalik na Zemljane i da ih verovatno ima u veoma velikom broju. Znalo se takođe da su zakoni razvitka planetskih sistema i život na njima istovetni ne samo u našoj Galaksiji, već i u svim dosad poznatim delovima kosmosa.

Pulsacioni vasionski brod — poslednji izum genija Zemlje — omogućavao je posadi da se odazove pozivu dalekih svetova. Ako na ovom letu „Telura“ posluži sreća, onda…

— Svaki novi pronalazak ima dve strane, baš kao i sve u životu — razmišljao je Kari Ram glasno. Mut Ang ga je dobro shvatio.

— Na Zemlju ćemo se vratiti posle sedam stotina godina — reče on.

— Bez obzira na to što je ljudski vek udvostručen, čak i praunuci naših najbližih već će biti mrtvi…

— Baš o tome sam razmišljao!

— Vi i imate i nemate pravo. Ekspanzija znanja i nagomilavanje iskustva moraju biti permanentni, jer bi se inače poremetili zakoni razvoja koji su uvek neravnomerni i protivrečni. Zamislite da su drevni prirodnjaci, koji nam danas izgledaju tako naivni u nekim svojim tumačenjima, čekali pronalazak savremenih kvantnih mikroskopa; ili da su ratari i graditelji iz drevne prošlosti, koji su obilno škropili našu planetu svojim znojem, čekali pronalazak automatskih mašina. U tom slučaju, oni nikada ne bi ni izašli iz vlažnih zemunica i još uvek bi se hranili mrvicama koje im priroda daje!