Ivan Jefremov: Srce zmije

Venci gradova videli su se na obe polulopte, u zonama koje bi odgovarale polarnom i umerenom pojasu Zemlje. Površina nastanjenih zona, izuzimajući tajanstveni ekvatorijalni pojas utonuo u plavičastu paru, bila je uređena, izmenjena i oplemenjena pomoću ruku i stvaralačke misli čoveka. Život je gospodario nad stihijama burnih voda i guste atmosfere, koja je bila prožeta smrtonosnim zracima plave zvezde i neverovatno snažnim nabojem elektriciteta.

Onda su u koridoru tuđinaca pejzaži na fluornoj planeti ustupili mesto kolosalnim gradilištima. Nagibi kosih zidova ličili su na zdanja tibetske arhitekture. Nigde nije bilo pravih uglova i horizontalnih ravni — forme su se blago ugibale, prelazeći od vertikale ka horizontalnim spiralnim zavojima. U daljini se pojavio taman otvor nalik na elisu. Kada je prišao bliže, moglo se videti da donji deo elise predstavlja spiralno uvijen širok put, koji se izdiže i ulazi u zdanje veliko kao grad. U dubini ulaza mogla se videti blaga osvetljena sala sa fluorescentnim zidovima.

Odjednom, bez ikakvih prethodnih znakova, slika je nestala. Začuđeni astronauti, koji su očekivali da vide još nešto neobično, bukvalno su bili šokirani. S druge strane pregrade koridor se osvetlio običnom plavom svetlošću. Pojavili su se nepoznati astronauti. Ovoga puta kretali su se užurbano.

Tog momenta na ekranu su jedna za drugom počele da se redaju slike, koje su prolazile u tako brzom tempu da je posada „Telura“ jedva stizala da ih prati. Tamo negde, u mraku vasione, kretao se još jedan beli astralni brod. Jasno se videlo kako se okreće i iskri njegov centralni prsten, razbacujući zrake na sve strane. Odjednom, prsten je prestao da se okreće i brod je ostao da visi u kosmičkoj tami, nedaleko od plave patuljaste zvezde.

Mut Ang je uzdahnuo tako glasno da su se ljudi okrenuli ka njemu i upitno pogledali.

— Da! Oni će uskoro otići. Negde vrlo daleko nalazi se njihov drugi brod. Oni su se na neki način sporazumeli, mada ne mogu da zamislim kako je to moguće u beskrajnom prostranstvu koje ih deli. Sada se nešto desilo sa drugim brodom i njegov poziv je došao do naših prijatelja.

— Možda je tamo sve u redu, samo što je onaj brod naišao na nešto veoma važno? — tiho upita Tajna.

— Možda. Ma kakav da je razlog, oni će uskoro otići. Zato moramo da saznamo od njih što više podataka. Najvažnije od svega su zvezdane karte, njihov kurs, susreti koje su do sada imali sa drugim bićima u kosmosu. Ubeđen sam da su sretali ljude slične nama…

Iz razgovora sa tuđincima saznalo se da mogu da ostanu samo još jedan zemaljski dan. Zato su ljudi uz pomoć stimulativnih preparata neumorno radili, istim tempom kao i žitelji fluorne planete, čija je energija izgledala neiscrpna …

Prošlo je dvadeset časova. U koridoru su se pojavili Tej i Kari; jedva se držeći na nogama od umora, oni su nosili trake zvezdanih karata, u kojima je bio zapisan ceo put „Telura“ od Zemlje do mesta gde su se brodovi sreli. Tuđinci su se još više užurbali. Mašine za memoriju na letelici Zemljana zapisivale su na foto-magnetske trake položaje neotkrivenih zvezda, iskazane nepoznatim znacima rastojanja, astrofizičke podatke i komplikovane i izukrštane puteve oba bela broda. Sve je to trebalo da se dešifruje prema tablicama objašnjenja koje su tuđinci pripremili. Ljudi nisu mogli da uzdrže radosne usklike kad su se prvo kod jedne, zatim druge, treće, četvrte i pete zvezde na ekranu pojavili uvećani kružići, u kojima su se zavrtele planete.

Lik robustnog, trbušastog broda smenilo je čitavo jato drugih, daleko lepših letelica. Na visećim ovalnim platformama ispod njih stajala su u svojim skafandrima bića — svakako ljudi. Znak atoma sa osam elektrona — kiseonikom — krunisao je sliku planeta i brodova; ali brodovi na shemi sjedinjavali su se samo sa dvema prikazanim planetama: sa jednom koja je stajala blizu crvenog velikog sunca, i drugom, koja se okretala oko jarko zlataste zvezde spektralne klase F. Po svemu sudeći, život na planetama tri druge zvezde takođe je bio kiseonički, ali još nije dostigao tako visok nivo da bi mogao da izlazi u kosmos; ili se tamo možda još nisu pojavila misaona bića.

Zemljani to nisu mogli tačno da utvrde, ali u njihovim rukama bili su podaci od neocenjive vrednosti. Oni su ih vodili do tih nastanjenih svetova, udaljenih mnogo stotina parseka od mesta gde su se dva broda srela.

Došlo je vreme rastanka. Posade oba broda postrojile su se s obe strane providne pregrade: bledobronzani ljudi Zemlje i sivi ljudi fluorne planete, čije je ime za Zemljane ostalo nejasno. Mimikom su jedni drugima izražavali svoje simpatije i žalost zbog rastanka.

Duboka tuga zavladala je na „Teluru“. Čak i odlazak sa Zemlje, na koju je trebalo da se vrate tek kroz sedam vekova, nije im onda izgledao kao nenadoknadiv gubitak. Nikako nisu mogli da se pomire s činjenicom da će već kroz nekoliko minuta ovi lepi, čudni i dobri ljudi zauvek iščeznuti u vasioni, da i dalje beznadežno traže sebi srodan misaoni život.

Možda su tek sada astronauti u potpunosti shvatili da je u svim čovekovim traganjima, težnjama, vizijama i borbi za progres najvažniji — čovek. Za svaku civilizaciju, za svaku zvezdu, za čitavu Galaksiju i beskonačnu Vasionu najvažniji su bili ljudi, njihov um, osećanja, snaga i lepota.

Komandant nepoznatog broda napravio je nekakav znak. Istog trenutka, mlada žena koja je prikazala lepotu stanovnika fluorne planete naglo se približila mestu gde je s druge strane stajala Afra. Raširivši ruke, ona se priljubila uz pregradu, u želji da zagrli prekrasnu ženu Zemlje. Ne primećujući da joj se niz obraze slivaju suze, Afra se takođe priljubila uz pregradu, kao ptica zarobljena u staklenom kavezu. Onda se svetlo na tuđinskom brodu ugasilo i pocrnelo staklo ekrana pretvorilo u pučinu, u koju su potonuli svi pokušaji Zemljana da još jednom vide bića koja su im za kratko vreme postala tako bliska.

Mut Ang je naredio da se upali osvetljenje na „Teluru“, ali koridor s one strane pregrade bio je prazan.

— Vanbrodska grupa neka obuče skafandere za razdvajanje koridora! — zapovedničkim glasom preseče tišinu Mut Ang. — Pogonski inženjeri na motore, astronavigator u komandnu salu. Svi da se pripreme za let!

Ljudi su počeli da napuštaju koridor. Samo je Afra, osvetljena prigušenom svetlošću iz otvora na palubi, nepomično stajala kao da se ukočila od ledene hladnoće vasionskog prostora.

— Afra, spuštamo poklopac na otvoru! — doviknu joj Tej odnekud iz dubine broda. — Želimo da vidimo njihov odlazak.

Afra se odjednom prenu, povika Teju da pričeka i potrča prema komandantu. Začuđeni pomoćnik je u nedoumici stajao, ali Afra se brzo vratila. S njom je bio i Mut Ang.

— Teje, uperi reflektor u koridor! Pozovite tehničare, vratite nazad ekran! — naredio je komandant.

Ljudi su se užurbali. Snažan snop svetlosti prodro je u koridor i počeo da daje signale u istim intervalima kao i prilikom prvog susreta. Nepoznati astronauti opet su se pojavili u koridoru. Sva drhteći, Afra se nagnula nad tablu sa koje su se na ekran reflektovali njeni na brzinu napisani biološki podaci. Dvostruki spiralni lančići mehanizma naslednosti trebalo bi u opštim crtama da budu jednaki i kod zemaljskih i kod fluornih ljudi. Pošto ih je napisala, Afra je nacrtala dijagram metabolizma u ljudskom organizmu, koji se svodio na podjednako pretvaranje energije zračenja nebeskih zvezda, dobijeno putem biljaka. Mlada žena je pogledala nepomične sive figure i krstom precrtala atom fluora sa njegovih devet elektrona, stavivši na njegovo mesto atom kiseonika.

Tuđinci se pokrenuše. Komandant je istupio napred i približio lice tik uz pregradu, posmatrajući ogromnim očima Afrine nevešte crteže. Onda je čelu prineo sastavljene ruke i duboko se poklonio pred ženom Zemlje.