Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

А по тамној равници краљевине Арканарске, осветљеној ватрама пожара и искрама бакљи, по путевима и стазама, изуједани комарцима, са подбијеним до крви ногама, покривени знојем и прашином, измучени, преплашени, утучени очајем, али чврсти као челик у свом убеђењу, беже, иду, лутају, заобилазећи мртве страже стотине несрећника, стављених ван закона само због тога, што умеју и желе да лече и уче свој изнурен болештинама и огрезао у незнању народ; због тога што, као богови, стварају од глине и камена другу природу за украшавање живота народа који не зна шта је то лепота; због тога што продиру у тајне природе, надајући се да ће успети да ставе те тајне у службу свом невештом, преплашеном старим враџбинама народу… Незаштићени, добри непрактични, који су далеко превазишли своје доба…

Румата је смакао рукавицу и замахнувши њом, треснуо ждрепца меду уши:

„Но, мрцино!” рекао је руски.

Била је поноћ, када је ушао у шуму.

Сада нико не може тачно да каже одакле је дошао тај чудновати назив — Штуцава шума. Постојало је званично предање о томе, да су пре три стотине година гвоздене чете царског маршала Тоца који је касније постао први арканарски краљ, пробијајући се кроз сајву, прогањајући хорде варвара бакарне боје коже које су се повлачиле, овде, на одморишту кувале од коре белог дрвећа напитак, који је изазивао незадрживо штуцање. Према предању, маршал Тоц је, обилазећи једног јутра логор, изговорио, мрштећи свој аристократски нос: „Одиста, то је неподношљиво! Цела шума штуца и смрди на пиће”, Одатле је наводно и потекао чудновати назив.

Било како било, то ни у ком случају није била обична шума. У њој је расло огромно дрвеће са тврдим белим стаблима, каква се нису очувала ни на једном другом месту у Империји — ни у војводству Ируканском; а још мање у трговачкој републици Соан, која је одавно посекла све своје шуме и употребила их за изградњу бродова. Причало се да таквих шума има много иза Црвеног Северног гребена у земљи варвара, али зар се мало тога прича о земљи варвара…

Кроз шуму је пролазио пут, који је био просечен пре два столећа. Тај пут је водио у руднике сребра, и по наследном праву је припадао баронима Пампа; потомцима једног од сабораца маршала Тоца. Наследно право барона Пампа стајало је арканарске краљеве дванаест пудова чистог сребра годишње, јер је сваки краљ, ступивши на престо, кретао са армијом да освоји замак Бау, у коме су живели барони. Зидови замка су били чврсти, барони храбри, сваки поход је краљеве стајао тридесет пудова сребра, а после повратка потучене армије арканарски краљеви су изнова потврђивали наследно право барона Пампа заједно са другим привилегијама, као на пример: да чачкају нос за краљевском трпезом, да лове западно од Арканара и обраћају се принчевима директно по имену, без титула и звања.

Штуцава шума била је пуна најмрачнијих тајни. Дању су се путем на југ кретале кочије са обогаћеном рудачом, а ноћу је пут био пуст, јер би се ретко нашао храбар човек који би се усудио да крене њиме при светлости звезда. Говорило се да ноћу са Оца-дрвета виче птица Сиу, коју нико никада није видео и коју је немогуће и видети, јер то није обична птица. Говорило се да огромни, космати пауци скачу са грана на вратове коња и у једном трену пресецају коњима жиле, давећи се у крви. Говорило се да по шуми лута огромна, древна животиња Пех, прекривена крљуштима, која рађа потомство једаред у дванаест година и вуче за собом дванаест репова, који се зноје отровним знојем. А неко је видео како је усред белог дана преко пута прелазио, мрмљајући своје жалбе, голи вепар ‘Y’, кога је проклео свети Мика — свирепа животиња, којој гвожђе није могло ништа, али коју је зато као могла да пробурази кост.

Ту је могао да се сусретне и одбегао роб са жигом од смоле међу лопатицама — ћутљив и непоштедан, као длакави паук-крвопија. И згрбљени чаробњак, који је сакупљао тајне печурке за своје чаробне напитке, помоћу којих човек може да постане невидљив, може да се претвара у разне животиње или добије другу сенку. Покрај пута су се шеткале и ноћне јуначине грозног Ваге Точка, и бегунци из сребрних рудника са црним длановима и белим, прозрачним лицима. Врачеви су се овде скупљали на своја ноћна бдења, а разуларени ловочувари барона Пампе пекли су на ретким пољанама украдене бикове на ражњу.

Такорећи у најгушћој шуми, на једну миљу од пута, под огромним дрветом, сасушеним од старости, у земљу је била урасла нахерена колиба од огромних брвана, опкољена поцрнелом тарабом. На том месту се она налазила од вајкада, врата су јој увек била затворена, а крај полуиструлелог доксата видели су се искољени идоли, истесани од једног комада дрвета. Та изба је била најопасније место у Љтуцавој љуми. Говорило се да управо овамо долази једаред у дванаест година древни Пах, да би ту окотио потомка и да ту, завукављи се испод избе, умире, тако да је цео под у изби прекривен црним отровом, а када отров потече напоље — тада ће свему доћи крај. Говорило се да у ноћи непогода идоли сами почињу да се извлаче из земље, примичу се путу и дају знакове. И говорило се још, да се понекад у мртвим прозорима пали нељудска светлост, да се чују разни звуци и да се дим из димњака вије у стубу све до самога неба.