Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Тешко је бити бог / А. Стругацки, Б. Стругацки;

Прев. М. Цолић.

Београд, 1977.

Лежиште Анкиног самострела било је начињено од црне пластике, а тетива је била од хромираног челика и затезала се једним, јединим покретом ручице која се нечујно покретала. Антон, новотарије није признавао: он је имао добро старо борбено оружје у стилу маршала Тоца, краља Пица Првог, оковано потамнелим бакром са точкићем, на који се намотавала тетива од волујских жила. Што се тиче Пашке, он је понео пнеуматски карабин. Он је сматрао да су самострели детињство човечанства, пошто је био лењ и неспособан да било шта сам начини.

Пристали су уз северну обалу, где је из жуте пешчане стрмине штрчало изукрштано корење као стрела правих јела. Анка је бацила весло и осврнула се. Сунце се већ било дигло над шумом, и све је било плаво, зелено и жуто плавичаста измаглица над језером, тамнозелене јеле и жута обала на другој страни. И небо је над свим тим било прозрачно, беличасто плаво.

„Ничега тамо нема”, рекао је Пашка.

Седели су, нагавши се преко ивице чамца и гледали у воду.

„Огромна штука”, сигурним гласом рекао је Антон.

„Са оволиким перајима?” упитао је Пашка.

Антон је оћутао. Анка је такође бацила поглед у воду, али је тамо угледала само сопствени одраз.

„Ех, када би смо могли сада да се окупамо”, рекао је Пашка, спуштајући руку до лакта у воду. „Хладна је”, рекао је.

Антон је прешао на прамац и искочио на обалу. Чамац је почео да се њише. Антон се ухватио за ивицу чамца и упитно погледао Пашку. Тада је Пашка устао, ставивши весло на врат као обрамицу, и извијајући доњи део тела, почео да пева:

Антон је ћутке повукао чамац.

„Ехеј!” повикао је Пашка, хватајући се за ивицу.

„Зашто то препечених?” упитала је Анка.

„Не знам”, одговорио је Пашка. Изашли су из чамца.

„А није лоше? Јата препечених ајкула!”

Одвукли су чамац на обалу. Ноге су пропадале у влажан песак, који је био прекривен сасушеним јеловим иглицама и шишаркама. Чамац је био тежак и клизав, али су ипак успели да га извуку из воде до саме крме и тада су стали, тешко дашћући.

„Ногу сам пригњечио”, рекао је Пашка и почео да поправља црвени повез на глави. Пажљиво га је намештао, како би му се чвор нашао тачно над десним уветом, као у носатих ируканских пирата. „Живот нам се не мили, о-хај!” изјавио је.

Анка је усредсређено сисала прст.

„Трн?” упитао је Антон.

„Не, одрала сам га. Неко од вас има праве канџе…”

„Но, но, покажи?”

Показала је.

„Да”, рекао је Антон. „Права озледа. Но, шта да радимо?”

„На раме и поред обале”, предложио је Пашка.

„Па онда није требало ни да излазимо из чамаца”, рекао је Антон.

„Чамцем и кокошка може”, објаснио је Пашка. „А обалом: трска — то ти је број један, стрмине — два, вирови — три. Да. Пуни млади. Има и сомова.”

„Јата печених сомова”, рекао је Антон.

„А ти, јеси ли икада гњурао у вир?”

„Но, јесам.”

„Нисам видео. Некако нисам имао прилике да то видим.”

„Има пуно тога што још ниси видео.”

Анка је окренула леђа, дигла самострел и опалила у бор удаљен од њих једно двадесетак корачаји. Кора је почела да се осипа.

„Није лоше”, рекао је Пашка и тог истог часа опалио из карабина. Нишанио је у Анкину стрелу, али је промашио. „Нисам зауставио дисање”, објаснио је.

„А да си га зауставио?” упитао је Антон. Гледао је Анку.

Анка је јаким покретом повукла полугу тетиве. Мишиће је имала изузетно развијене. Антон је са задовољством посматрао како се под препланулом кожом померила чврста кугла бицепса.

Пажљиво је нанишанила и опалила још једном. Друга стрела се са треском забила у дебло нешто мало испод прве.

„Бадава то радимо”, рекла је Анка, спуштајући свој самострел.

„Шта?” упитао је Антон.

„Дрвеће уништавамо, ето шта је. Један клиња је јуче пуцао у дрво из лука, а, ја сам га натерала да зубима ишчупа стрелу.”

„Пашка”, рекао је Антон, „могао би да отрчиш, зуби су ти одлични.”

„А зуби су ми на раздељак”, одговорио је Пашка.

„Нека буде”, рекла је Анка. „Хајде да нешто радимо.”

„Не вере ми се нешто по тим урвинама”, рекао је Антон.

„Ни мени. Идемо право.”

„Где то?” упитао је Пашка.

„Где нас очи воде.”

„Но?” рекао је Антон.