Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Значи, у сајву”, рекао је Пашка. „Тошка, хајдемо на Заборављени Булевар. Сећаш ли се?”

„Како да не!”

„Знаш, Ањечка…” почео је Пашка.

„Ја ти нисам никаква тамо Ањечка”, реско му је одговорила Анка. Није подносила да јој се обраћају другачије него са Анка.

Антон је то добро запамтио. Брзо је рекао:

„Заборављени Булевар. По њему се нико више не вози. Нема га ни на мапи. И где води, то се уопште не зна.”

„А јесте ли били тамо?”

„Јесмо. Али нисмо успели да га истражимо.”

„Пут из ниоткуда и у никуда”, издекламовао је Пашка, дошавши себи.

„Одлично!” рекла је Анка. Очи су јој постале налик на црне прорезе. „Идемо. Хоћемо ли стићи до вечери?”

„Шта ти је! До поднева ћемо бити тамо.”

Кренули су нагоре урвином. На рубу урвине Пашка се осврнуо. Доле се налазило плаво језеро са жућкастим плићацима, чамац на песку и велики кругови који су се концентрично ширили на води мирној као уље крај обале — то је вероватно излетела из воде она штука. Пашка је осетио уобичајено неодређено одушевљење, као и увек, када су Тошка и он бежали из интерната и када се пред њима налазио дан потпуне неизвесности на неистраженим местима са јагодама, врелим ливадама без иједног човека, сивим гуштерима, леденом водом и изненадним изворима. И, као и увек, зажелео је да заурла и високо поскочи, и то је тог истог часа и учинио, и Антон га је, смејући се погледао, и он је угледао у Антоновим очима потпуно разумевање. Анка је ставила два прста у уста и вешто зазвиждала, и ушли су у шуму.

Шума је била четинарска и ретка, ноге су клизиле по опалим иглицама. Коси сунчеви зраци падали су између правих стабала, и земља је била сва покривена златним мрљама. Мирисало је на смолу, језеро и јагоде; негде у небу цвркутале су невидљиве птице.

Анка је ишла испред свих, држећи свој самострел под мишком, и повремено се нагињала да узбере крваве, као лаком прекривене јагоде. Антон је ишао за њом са добрим старим оружјем маршала Тоца о рамену. Тоболац са добрим борбеним стрелама лупкао га је по стражњици. Ишао је и бацао поглед на Анкин врат — преплануо, готово црн, са пршљеновима који су се јасно истицали. Понекад се освртао тражећи Пашку, али се Пашка није видео, само се повремено, час десно, час лево видео на сунцу његов црвени повез. Антон је замислио како Пашка нечујно клизи међу јелама са карабином ‘на готовс’; испруживши напред своје грабљиво, мршаво лице са носем који се Ијуштио. Пашка се прикрадао по сајви, а сајва се не шали. Сајва пријатељу може изненада да ти постави питање — и треба јој одмах одговорити, помислио је Антон и повио се, али се пред њим налазила Анка и она је могла да се осврне, испало би глупо.

Анка се осврнула и упитала:

„А ви сте тихо киднули?” Антон је слегао раменима.

„А ко то кида бучно?”

„А ја сам, чини ми се, ипак дигла буку”, забринуто је рекла Анка. „Испустила сам лавор — и наједном у ходнику кораци. То је сигурно била Дева Каћа — она је данас дежурна. Морала сам да скочим у рунделу са цвећем. Шта мислиш, Тошка, какво то цвеће расте у тој рундели?”

Антон је намрштио чело.

„Под твојим прозором? Не знам. А зашто?”

„Упорно неко цвеће. Не савија га ветар, не обара бура. У њега сви скачу већ неколико година, а њему — ништа.”

„Интересантно”, рекао је Антон дубокомисаоно. Сетио се да се под његовим прозором такође налази рундела са цвећем које ‘ветар не савија и не обара бура’. Али он на то никада није обраћао пажњу.

Анка се зауставила, сачекала га и пружила му прегршт јагода. Антон је пажљиво узео три плода.

„Узми још”, рекла је Анка.

„Хвала”, рекао је Антон, „волим да узимам по једну. А Дева Каћа није лоша, зар не?”

„Зависи”, рекла је Анка. „Када човеку свако вече изјављују да су му ноге час блатњаве, а час опет прашњаве…”

Ућутала је. Било је задивљујуће дивно шетати са њом удвоје по шуми раме уз раме, дотичући је голим лактовима, и посматрати је — како је лепа, вешта и необично добра и какве су јој дивне сиве очи са црним трепавицама.

„Да”, рекао је Антон, пружајући руку да смакне паучину која је заблистала на сунцу. „А њој ноге нису ни прашњаве. Ако те кроз баре носе на рукама, онда се, разумеш ли ме, нећеш; запрашити…”

„Ко је то носи?”

„Хенрих из метеоролошке станице. Знаш, онај огроман, са готово белом косом.”

„Одиста?”

„А зашто да не? Чак и свако дете зна да су заљубљени.”

Поново су ућутали. Антон је бацио поглед на Анку. Анкине очи су биле као црни прорези.

„А када је то било?” упитала је.