Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Киун је ћутао. Зуби су му цвокотали, и он се слабо грчио под руком Румате, као стегнути гуштер. Наједном је нешто са пљеском пало у јарак крај пута, и тог истог часа, као због тога да би заглушио тај пљесак, он је очајнички повикао:

„Но, обеси ме! Обеси, издајниче.”

Румата је дошао до даха и пустио је Киуна.

„Нашалио сам се”, рекао је. „Не бој се.”

„Лаж, лаж…” јецајући, мрмљао је Киун. „Свуда само лаж!…”

„Добро, де, не љути се”, рекао је Румата. „Боље подигни оно што си тамо бацио — може да се навлажи…”

Киун је постојао мало, заносећи се и јецајући, без икаквог циља се лупкајући длановима по кабаници и спустио се у јарак. Румата је чекао, уморно се погуривши у седлу. Значи, тако и треба да буде, мислио је, значи да другачије једноставно и не може… Киун се извукао из јарка, стављајући у кошуљу свежањ.

„Књиге, разуме се”, рекао је Румата.

Киун је одмахнуо главом.

„Не”, рекао је промукло. „Само једна књига. Моја књига.”

„О чему то пишеш?”

„Бојим се да вас то неће интересовати, благородни доне.”

Румата је уздахнуо.

„Ухвати се за стремен”, рекао је. „Нашалио сам се. Не бој ме се.”

„Диван свет”, проговорио је Киун. „Весео свет. Сви се шале. И сви се шале на исти начин. Па чак и благородни Румата.”

Румата се запањио.

„Знаш како се зовем!”

„Знам”, рекао је Киун. „Препознао сам вас по обручу на челу. Одиста сам се обрадовао, када сам вас угледао…”

Но, разуме се, ето на шта је он мислио, када ме је назвао издајником, помислио је Румата. И рекао је:

„Видиш, а ја сам мислио да си шпијун. Шпијуне увек убијам.”

„Шпијуне…” поновио је Киун. „Да, разуме се. У наше доба је тако лако и добро бити шпијун. Обичан цинкарош у таверни ‘Сива Радост’. Како је то дивно, како то само људи поштују! У шест сати увече улазим у пивницу и седам за свој сточић. Власник хита ка мени, с мојом првом криглом пива. Могу да пијем колико хоћу, пиво плаћа дон Реба — или тачније, нико га и не плаћа. Седим, пијуцкам своје пиво и слушам. Понекад се правим да бележим шта ко разговара, и преплашени људи хитају ка мени нудећи ми пријатељство, своје новчанике. У њиховим очима видим само оно што желим: псећу оданост, страхопоштовање и стискам жене наочиглед њихових мужева, огромних људескара, а они ће се само услужно кикотати. Какво предивно расуђивање, благородни доне, зар не? Чуо сам то од петнаестогодишњег дечачића, студента Патриотске школе…”

„И шта си му рекао?” радознало га је упитао Румата.

„А шта сам па могао да му кажем? Он то не би схватио. И испричао сам му, да људи Ваге Точка, када ухвате цинкароша, отварају овоме желудац ножем и сипају бибер у њега… А пијани војници трпају цинкароша у врећу и бацају га у нужник. И то је сушта истина, али он у њу није поверовао. Рекао ми је да то у школи нису учили. Тада сам извукао папир и забележио цео наш разговор. То ми је било потребно за моју књигу, а он је јадник, закључио да је то потребно због пријаве, и умокрио се од страха…”

Пред њима, су кроз жбуње промакле светлости крчме ‘Скелета Бако’. Киун се спотакао и ућутао.

„Шта се десило?” упитао је Румата.

„Тамо је сива патрола”, промрмљао је Киун.

„Но, па шта?” рекао је Румата. „Слушај боље још једно расуђивање, драги мој Киуне. Ми волимо и ценимо те једноставне, грубе момке, нашу сиву, борбену стоку. Они су нам потребни. Од сада обичан човек мора да држи језик за зубима, ако не жели да га окаче на вешала!” зацерекао се, јер је то рекао одиста одлично — у најбољим традицијама сивих касарни.

Киун се скупио и увукао главу у рамена.

„Језик обичног човека мора да зна где му је место. Бог је дао обичном човеку језик не да би брбљао, већ да би лизао чизме свог господара, а такав господар је одређен обичном човеку од вајкада…”

Крај стуба за везивање коња испред крчме трупкали су оседлани коњи сиве патроле. Кроз отворени прозор чуле су се промукле псовке. Чула се лупа домина. У вратима, препречавајући пролаз огромном стомачином, стајао је лично Скелет Бако у исцепаној кожној јакни, засуканих рукава. У косматој шапи је држао тесак — према свему, управо је секао псето за чорбу, ознојио се и изашао да дође мало до даха. На степеницама је седео, скупивши се, сиви јуришник, ставивши борбену секиру међу колена. Дршка секире му је искривила лице на страну. Видело се само да му је мука од пића. Приметивши коњаника, прогутао је пљувачку и промукло заурлао:

„С-тој! Како се оно зва… Ти, благородни!…”

Румата је, истуривши браду, прошао поред њега не удостојивши га чак ни погледа.