Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Румата се чвршће замотао у плашт и пустио узенгије. Није имало смисла да било куда жури. До поноћи је имао још један сат, а штуцава шума се већ појавила над хоризонтом као црн, изгубљен гребен. По страни су се пружала узорана поља, под звездама су светлуцале мочваре, које су заударале на мртву рђу, тамнели су се брежуљци и иструлели плотови из доба освајања. Далеко са леве стране појављивао се и гасио тмуран одсјај: према свему, горело је некакво село, једно од безбројних једноликих Мртвожора. Обешењака, Пљачкаша, која су недавно, царским указом променила имена у Жељена, Благодарна и Анђеоска. На стотине миља од обала Мореуза и до сајве Штуцаве шуме — простирала се та земља, прекривена облацима комараца, раздирана јаругама, пуна мочвара, поражена грозницама, поморима и смрдљивом кијавицом.

Крај саме кривине пута од жбуна одвојила се тамна фигура. Ждребац се тргао, подигавши главу увис. Румата је прихватио узенгије, навикнутим покретом повукао на десној руци чипку и ставио длан на дршку мача, загледавши се испред себе. Човек крај пута је скинуо капу.

„Добро вече, благородни доне”, тихо је рекао. „Извините, вас.”

„У чему је ствар?” упитао је Румата, ослушкујући. Нечујне заседе не постоје. Разбојнике издаје шкрипа тетива, сиви јуришници незадрживо штуцају и подригују од лошег пива, баронске дружине незасито дахћу и звекећу гвожђем, а монаси — ловци на робове — бучно се чешу. Овога пута у жбуњу је владала тишина. Према свему, овај човек није био њихов мамац. А он није ни личио на мамац — малени, набијени грађанин у бедној кабаници.

„Да ли ми дозвољавате да трчим крај вас?” упитао је клањајући се.

„Изволи”, рекао је Румата, повукавши дизгине. „Можеш да се ухватиш за стремен.”

Грађанин је кренуо поред њега. Држао је капу у руци, и на његовом темену се светлуцала велика ћела. Надзорник, помислио је Румата. Обилази бароне и сакупљаче соли, скупља лан или кудељу. Храбар надзорник, мора се признати… А можда и није надзорник. Можда је књигочатац. Бегунац. Изрод. Сада их има много на ноћним путевима, више него надзорника… А можда је и шпијун.

„Ко си, и одакле си?” упитао је Румата.

„Зовем се Киун”, тужно је рекао грађанин. „Идем из Арканара.”

„Бежиш из Арканара”, рекао је Румата, сагавши се.

„Бежим”, тужно се сложио грађанин.

Чудак некакав, помислио је Румата. Или је можда ипак шпијун? Требало би проверити… А зашто би у ствари требало? Коме је то потребно? Ко сам ја, да бих га проверавао? Па и не желим уопште да га проверавам! Зашто му једноставно не бих поверовао! Ето, иде грађанин, очигледно књигочатац, бежи спасавајући свој живот… Сам је, боји се, слаб је, тражи заштиту… Наишао је на аристократу. Аристрократи се из глупости или из обести у политику не разумеју, а мачеви су им дуги, и сиве они не воле. Зашто грађанин Киун не би искористио некористољубиву заштиту глупог и поносног аристократе? И то би било све. Нећу га ја проверавати. Немам зашто. Поразговараћемо, прекратити време, растати се као пријатељи…

„Киун…” рекао је. „Познавао сам једнога Киуна. Био је продавац хране и алхемичар из Металне улице. Јеси ли ти његов рођак?”

„На жалост, јесам”, рекао је Киун, „истина далеки рођак али за њих је то свеједно… До дванаестог колена уназад.”

„И где сада бежиш, Киуне?”

„Било где… Што даље. Многи беже у Ирукан. Покушаћу и ја у Ирукан.”

„Тако, тако”, рекао је Румата. „И мислиш да ће те благородни дон превести преко границе?”

Киун је оћутао.

„Или можда мислиш, да благородни дон не зна, ко је алхемичар Киун из Металне улице?”

Киун је ћутао. Не говорим оно што би требало да говорим, помислио је Румата. Дигао се на седлу и повикао, имитирајући гласника на Краљевском тргу:

„Оптужује се и крив је за ужасне, неопростиве злочине против бога, круне и мира!”

Киун је ћутао.

„А шта ако благородни дон безумно обожава дона Ребу? Ако је он свим срцем својим одан сивима и сивој идеји? Или можда сматраш да је то немогуће?”

Киун је ћутао. Из помрчине са десне стране пута појавила се изломљена сенка вешала. Под пречком се белело наго тело, обешено за ноге. Ехе, свеједно од свега тога, помислио је Румата. Затегао је узде, дограбио Киуна за раме и окренуо га лицем према себи.

„Ако те благородни дон овога истога часа обеси поред ове шкитнице?” рекао је, загледавши се у бело иице са тамним јамама очију. „Сам. Брзо и вешто. На чврстом арканарском конопцу. У име идеала. Зашто ћутиш, писмени Киуне?”