Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Него шта!” зачудио се Пашка. „А шта је, је л’ би можда требало да вичемо: ‘Пу! — пу!’ — шта ли? У игри је неопходан елеменат ризика.”

Антон је немарно рекао:

„Ми се на пример често играмо Виљема Тела.”

„Наизменично”, прихватио је Пашка. „Данас ја стојим са јабуком на глави, а сутрадан он.”

Анка их је погледала.

„Тако значи?” рекла је лагано. „Било би интересантно видети то.”

„Са задовољством бисмо ти показали” саркастично је рекао Антон, „али немамо јабуку.”

Пашка се смејуљио. Тада му је Анка смакла са главе повез и брзо смотавши га направила од њега лопту.

„Јабука — то је условност”, рекла је. „Ево одличне мете да се играмо Виљема Тела.”

Антон је узео црвени смотуљак и пажљиво га прегледао. Погледао је Анку — очи су јој биле као уски прорези, а Пашка се забављао — било му је весело. Антон му је пружио смотуљак.

„На тридесет корачаји нећу промашити карту”, рекао је мирним гласом, „разуме се, из добро ми познатог пиштоља.”

„Одиста?” рекла је Анка и обратила се Пашки: „А ти, драги мој, да ли ћеш ти погодити карту на тридесет корачаји?” Пашка је намештао смотуљак на глави.

„Једном ћемо покушати”, рекао је, кезећи зубе. „Својевремено нисам лоше пуцао.”

Антон се окренуо и кренуо стазом, гласно одбројавајући кораке:

„Петнаест… шеснаест… седамнаест…”

Пашка је нешто рекао — Антон га није чуо, и Анка се гласно насмејала. Некако чак превише гласно.

„Тридесет”, рекао је и окренуо се.

Са тридесет корачаји раздаљине Пашка је изгледао сасвим мали. Црвени троугао смотуљка на глави изгледао је као капа дворске луде. Пашка се смејуљио. Он се још играо. Антон се сагао и почео лагано да затеже тетиву.

„Нека си благословен, оче мој Виљеме!” повикао је Пашка. „И захваљујем ти се за све, ма шта да се десило.”

Антон је ставио стрелу и исправио се. Пашка и Анка су га посматрали. Стајали су близу једно другога. Стаза је личила на таман, влажан ходник међу високим, зеленим зидовима. Антон је дигао свој самострел. Борбено оружје маршала Тоца постало је некако необично тешко. Руке ми дрхте, помислио је Антон. То је већ лоше. И непотребно. Сетио се како су зими Пашка и он читав један сат бацали грудве у металну шишарку на стубу ограде. Бацали су их са двадесет корачаји раздаљине, са петнаест и са десет — никако нису могли да је погоде. А после, када им је све то већ дојадило и када су се спремали да крену, Пашка је немарно, не гледајући, бацио последњу грудву и погодио. Антон је свом снагом забио кундак у згиб рамена. Анка стоји сувише близу, помислио је. Хтео је да јој повиче да се удаљи, али је схватио да би то било глупо. Више. Још мало… Још… Наједном је постао уверен да ће се стрела, тешка једну фунту, чак ако им окрене и леђа, забити тачно у Пашкину преконосицу, између веселих, зелених очију. Отворио је очи и погледао Паљку. Паљка се виље није смејуљио. Анка је лагано-лагано дизала руке са раљиреним прстима и лице јој је постало напето и некако превиље одрасло. Тада је Антон дигао самострел јољ виље и повукао ороз. Није видео где је стрела отиљла.

„Промаљио сам”, рекао је гласно. Кренуо је стазом ногама које се нису савијале. Пашка је обрисао црвеним смотуљком лице, затресао га, раширио и почео да повезује главу. Анка се сагла и дигла свој самострел. Ако ме том стварчицом лупне по глави, помислио је Антон, рећи ћу јој хвала. Али, Анка га није чак ни погледала.

Окренула се Пашки и упитала га:

„Идемо?”

„Одмах”, рекао је Пашка.

Погледао је Антона и ћутке лупио самога себе савијеним прстом по челу.

„А ти си се већ преплашио”, рекао је Антон.

Пашка се још једном лупио прстом по челу и кренуо за Анком. Антон је ишао за њима и трудио се да потисне сумње у себи.

А љта сам ја то у ствари и урадио, потиљтено је мислио. Заљто су се само надули! Но, Паљку разумем, преплаљио се. Само се јољ не зна ко се виље преплаљио — Виљем— тата или Тел-син. Ах, љта је онда са Анком? Према свему, преплаљила се за Паљку. А шта је па требало да радим? Ето, вучем се за њима, као непотребни рођак. Најбоље ће бити да одем. Сада ћу скренути улево, тамо је једна мочвара. Можда ћу још и сову успети да уловим. Али, он није успорио чак ни корак. То је значи заувек, помислио је. Читао је да се то често дешава.

На забачени пут стигли су чак и раније него што су мислили. Сунце је већ стајало високо, било је ужасно вруће. За оковратником су боцкале јелове иглице. Пут је био од бетона састављен од два низа сиво-зарђалих, испуцаних бетонских плоча. Кроз пукотине међу спојевима пробијала се густа, сува трава. По ивици пута растао је густ, прашњав коров. Над путем су брундали бумбари, и један је безобразно лупио Антона право у чело. Било је тихо и спарно.