Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Погледајте”, рекао је Пашка.

Над средином пута, на зарђалој жици, затегнутој попреко, висила је округла метална плоча, прекривена испуцалом бојом. Судећи по свему, на диску је био приказан жути правоугаоник на црвеној позадини.

„Шта је то?” упитала је без неког-посебног интересовања Анка.

„Аутомобилски знак”, рекао је Пашка. „Улаз забрањен.”

„Цигла”, објаснио је Антон.

„А шта она значи?” упитала је Анка.

„Значи да тамо не сме да се иде”, рекао је Пашка.

„А шта ће онда овде пут?”

Пашка је слегао раменима.

„То је јако стари пут”, рекао је.

„Анизотропан пут”, изјавио је Антон. Анка му је била окренута Иеђима. „Кретање само у једном правцу.”

„Мудри су били наши преци”, замишљено је рекао Пашка. „Возиш се тако једно две стотине километара, и наједном — ето ти на! — ‘цигла’. Нити можеш даље да идеш, нити имаш кога да приупиташ.”

„Шта ли може да буде иза тог знака!” рекла је Анка. Осврнула се. Унаоколо, на много километара налазила се потпуно пуста без и једног јединог човека шума, и нису имали уопште кога да упитају шта би могло да буде иза тог знак. „А можда то уопште и није ‘цигла’?” рекла је. „Боја је сва отпала…”

Тада је Антон пажљиво нанишанио и опалио. Било би одиста фантастично, да је стрела прекинула жицу, и да је знак пао пред саме Анкине ноге. Али, стрела је погодила горњи део знака, пробила зарђали плех, и на земљу је почела да отпада само сасушена боја.

„Будало”, рекла је Анка, не окренувши се.

То је била прва реч, са којом се обратила Антону после игре Виљема Тела. Антон је почео да се некако натмурено смешка.

„Анд ентерприсес оф греат питцх анд момент”, изговорио је, „Wитх тхис регард тхеир цуррент турн wаy анд лоасе тхе наме оф ацтион.” Тако подухвати велики, што успех обећавају, пропадају од одлагања сталних. Шекспир, (‘Хамлет’).

Верни Пашка је наједном повикао.

„Момци, овуда су прошла кола! И то после непогоде! Ево, овде је трава изгажена! И овде…”

Има среће Пашка, помислио је Антон. Почео је да разгледа трагове на путу и угледао изгажену траву и црни траг гума на месту, где је аутомобил прикочио пред рупом у бетону.

„Аха!” рекао је Пашка. „Пролетео је испод знака!”

То је било јасно свакоме, али се Антон побунио:

„Ни помена, ишао је са оне стране.” Пашка га је запањено погледао.

„Зар си ослепео, шта ли?”

„Ишао је са оне стране”, био је упоран Антон. „Идемо по трагу.”

„Лупеташ будалаштине! Лупеташ!” побунио се Пашка. „Као прво, ни један иоле васпитан возач не би кренуо испод ‘цигле’. Као друго, погледај: ево рупчаге, ево трага коћења… Но, одакле је онда ишао?”

„Шта ме се тичу ти твоји ‘васпитани’! Васпитан сам и идем испод знака.”

Пашка је позеленео од беса.

„Иди где хоћеш!” рекао је, лако муцајући. „Незрели створе. Сасвим си полудео од спатине!”

Антон се окренуо и, гледајући право преда се, кренуо испод знака. Хтео је само једно: да се испред њега нађе некакав мост дигнут у ваздух и да мора да се пробија у том правцу. Шта ме се тичу твоји васпитани! — мислио је. — Нека иду, где хоће… са својим Пашком. Сетио се како је Анка одрезала Павлу, када јој се овај обратио са ‘Ањечка’; и осетио се нешто лакше. Осврнуо се.

Пашку је одмах угледао: Бон Скакавац, сагавши се над самом земљом, кретао се трагом тајанствених кола. Зарђали диск над путем лагано се њихао и кроз рупу се назирало модро небо. А на ивици пута је седела Анка, ослонивши лактове на гола колена и ставивиши браду на стегнуте песнице.

…Враћали су се тек предвече. Момци су веслали, а Анка је седела на крми. Над црном шумом дизао се пурпурни месец, неподношљиво су крекетале жабе.

„Како је све било дивно смишљено”, рекла је тужно Анка. „Ех, ви!…”

Дечаци су оћутали. Тада је Пашка полугласно упитао:

„Тошка, шта је било тамо, под знаком?”

„Мост дигнут у ваздух”, одговорио је Антон. „И скелет фашисте, прикован ланцима за митраљез.” Замислио се још мало и додао: „Митраљез је буквално зарастао у земљу…”

„Да…” рекао је Пашка. „Дешава се. А ја сам тамо једноме помогао да поправи кола.”

Када је Румата прошао гроб светог Мике — седми по реду и последњи на том путу, већ се било сасвим смрачило. Много хваљени хамахарски ждребац, кога је од дон Тамеа добио на картама, био је обично ђубре. Био се ознојио, подбио ноге и кретао се лошим, кривудавим касом. Румата му је стезао бокове коленима, шибао рукавицом између ушију, али је овај само преморено одмахивао главом, не убрзавајући корак. Дуж пута се налазило жбуње, које је у предвечерје личило на облаке смрзнутог дима. Неподношљиво су зујали комарци. На мутном небу трепереле су ретке, нејасне звезде. У налетима је дувао слаб ветар, топао и хладан истовремено, као и увек ујесен у овој приморској земљи са загушљивим, прашњавим данима и леденим вечерима.