Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Стајала је крај прозора, гледајући надоле. Црвени одсјај јој се видео на лицу. Доле је све пуцкетало и трештало. Руматино срце се стегло од сажаљења и нежности. Потераћу их као псе, помислио је. Нагао се, тражећи други мач, а када се поново исправио Кира више није стајала крај прозора. Лагано је падала на под, хватајући се за завесу.

„Кира!” повикао је.

Једна стрела јој је пробила грло, друга јој је вирила из груди. Узео ју је на руке и пренео на постељу. „Кира…” позвао ју је. Зајечала је и исправила се „Кира…” рекао је. Није му одговорила. Постајао је мало над њом, а онда дограбио мачеве, лагано се спустио низ степенице у хол и почео да чека да падну врата…

„А после?” упитала је Анка.

Пашка је скренуо поглед, неколико пута се лупио дланом по колену, нагао и испружио руку да дохвати јагоду под ногама. Анка је чекала.

„После…” промрмљао је. „И, све у свему нико не зна шта је било после, Анка. Предајник је оставио код куће, и када се кућа запалила, на патролном дирижаблу су схватили да ствари стоје лоше, и одмах су кренули у Арканар. За сваки случај су на град бацили бомбе са гасом за успављивање. Кућа је већ догоревала. Прво су се збунили, јер нису знали где да га траже, али су га после угледали…” Збунио се. „Једном речју, видело се где је ишао.”

Пашка ућута и поче да убацује јагоде једну по једну у уста.

„Но?” тихо је рекла Анка.

„Дошли су у двор… Тамо су га и пронашли.”

„Како?”

„Но, спавао је. И сви око њега… такође… лежали су. Неки су спавали, а неки… тако… Дон Ребу су такође тамо пронашли…” Пашка је бацио брзи поглед на Анку и поново скренуо поглед. „Ухватили су га, то јест Антона и пребацили на Базу… Схваташ ли Анка, он ништа не прича. И, све у свему, он сада јако мало говори.”

Анка је седела бледа и усправљена и гледала преко Пашкине главе према ливади испред кућице. Шуштале су, лагано се нагињући јеле, по плавом небу су лагано пловили пуначки облаци.

„А шта је било са девојком?” упитала је.

„Не знам”, сурово је одговорио Пашка.

„Слушај, Паша”, рекла је Анка. „Можда није требало да долазим овамо?”

„Не, шта ти је! Мислим да ће ти се обрадовати…”

„А мени се чини да се он крије негде у жбуњу и чека да ја одем.”

Пашка се осмехнуо.

„Не”, рекао је. „Антон неће седети у жбуњу. Једноставно он и не зна да си ти овде. Пеца негде, као и обично, рибу.”

„А како се понаша према теби?”

„Никако. Подноси ме. Али, ти си ипак нешто друго…” Заћутали су.

„Анка”, рекао је Пашка. „Да ли се сећаш анизотропног друма?”

Анка је намрштила чело.

„Каквог то друма?”

„Анизотропног. Тамо је висила ‘цигла’. Сећаш ли се како смо утроје били тамо?…”

„Сећам се. То је Антон рекао да је тај пут анизотропан.”

„Антон се тада подвукао испод цигле; а када се вратио, рекао је да је тамо наводно пронашао мост дигнут у ваздух и скелет фашисте, прикован за митраљез.”

„Не сећам се”, рекла је Анка. „И шта онда?”

„Сада се често сећам тог пута”, рекао је Пашка. „Као да постоји некаква веза… Пут је био анизотропан, као и историја. Назад се не може ићи. А он је кренуо. И налетео је на приковани скелет.”

„Не схватам те. Какве везе са свим овим има приковани скелет?”

„Не знам”, признао је Пашка. „Само ми се чини.”

Анка је рекла:

„Не допуштај му да много размишља. Причај са њим стално о нечему. Глупости некакве. Да не може да дискутује.”

Пашка је уздахнуо.

„То знам и ја. Само, шта ће му моје глупости?… Слуша ме, слуша, осмехне се и каже: Ти, Паша, поседи овде мало, а ја одох да се мало прошетам. И оде. А ја седим… У прво време сам, као будала, неприметно ишао за њим, а сада једноставно седим и чекам. Ех, кад би…”

Анка је наједном устала. Пашка се осврнуо и такође устао. Анка је, преставши да дише посматрала, како преко пољане према њима корача Антон — огроман, широких рамена, светлог, непрепланулог лица. Ништа се у њему није променило, увек је био мало натмурен.

Кренула му је у сусрет.

„Анка”, рекао је нежно. „Анка, стари друже…”

Пружио је према њој огромне руке. Оклевајући се пружила ка њему и одмах одскочила. На његовим прстима… Али, то није била крв — то је једноставно, био само сок од јагода.