Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Да, тако нешто. Али, много организованије.”

Дон Кондор је почео да грицка усну.

„Сада је касно да га смакнемо?” упитао је.

„Бесмислено је”, рекао је Румата. „Као прво, смаћи ће га и без нас, а као друго, то уопште није ни потребно. Он је у мојим рукама.”

„На који то начин?”

„Боји ме се. Он нагађа да се иза мојих леђа налази сила. Чак ми је нудио и сарадњу.”

„Одиста?” прогунђао је дон Кондор. „Онда нема смисла.” Дон Хуго је проговорио, једва мало муцајући:

„Другови, шта је то, да ли је све то уопште озбиљно?”

„Шта то?” упитао је дон Кондор.

„Но, све то?… Убити, физички уклонити… Шта вам је, јесте ли полудели, шта ли?”

Дон Кондор је лагано одговорио:

„Кад су у питању изузетне околности, онда су адекватне само изузетне мере.”

Дон Хуго је, помичући безвучно усне, преносио поглед са једнога на другога.

„В-ви… Знате ли до чега ћете тако стићи?” проговорио је. „Д-да ли сх-схватате, докле ћете тако стићи?”

„Смири се, молим те”, рекао је дон Кондор. „Ништа се неће десити. И сада доста о томе. Шта ћемо да радимо са Орденом? Предлажем блокаду арканарске области. Какво је ваше мишљење, другови? И пожурите мало, журим се.”

„Ја још немам никакво одређено мишљење”, успротивио се Румата. „А Пашка тим пре. Треба се посаветовати са Базом. Треба поразмислити. А кроз недељу дана ћемо се састати и одлучити.”

„Слажем се”, рекао је дон Кондор и устао. „Хајдемо.” Румата је пребацио Будаха преко рамена и изашао из избе. Дон Кондор му је осветљавао пут батеријском лампом. Пришли су хеликоптеру и Румата је стрпао Будаха на задње седиште. Дон Кондор се, звецкајући мачевима и заплићући се о кабаницу, сместио на седишту возача.

„Хоћете ли ме пребацити до куће?” упитао је Румата. „Желим да се коначно већ једном испавам.”

„Пребацићу вас”, брецнуо се дон Кондор. „Само пожурите, молим вас.”

„Одмах ћу се вратити”, рекао је Румата и потрчао у колибу.

Дон Хуго је још седео за столом и, загледавши се негде испред себе, трљао браду. Отац Кабани је стајао поред њега и говорио:

„Тако то увек и испада, другарчино моја. Мучиш се да испадне што боље, а испада све горе и горе…”

Румата је дограбио мачеве и опасаче.

„Срећно, Пашка”, рекао је. „Не очајавај, једноставно смо сви преморени и раздражени.”

Дон Хуго је одмахнуо главом.

„Пази, Антоне”, проговорио је. „Ох, пази само!… О чика Саши и не говорим, он је овде већ одавно, нећемо ваљда ми да га учимо. А ти, ето…”

„Хоћу да спавам, ето у чему је ствар”, рекао је Румата. „Оче Кабани, будите тако добри, узмите моје коње и одведите их барону Пампи. Навратићу до њега ових дана.”

Напољу су меко почеле да хуче елисе. Румата је махнуо руком и истрчао из колибе. У јакој светлости фарова хеликоптера, жбуње гигантске папрати и бела стабла дрвеча изгледала су сабласно и страшно. Румата се успентрао у кабину и залупио врата за собом.

У кабини је мирисало на озон, органски тапет и колоњску воду. Дон Кондор је дигао хеликоптер увис и самоуверено га повео над арканарским путем. Ја сада не бих могао тако, са лаком завишћу је помислио Румата. Иза њега је Будах у сну мирно цоктао устима.

„Антоне”, рекао је дон Кондор, „ја бих… е — хе… не бих хтео да будем нетактичан, и немој да мислиш да ја… е-хе… да се мешам у твоје личне ствари.”

„Слушам вас”, рекао је Румата. Одмах је схватио о чему ће бити речи.

„Сви смо ми извиђачи”, рекао је дон Кондор. „И све што нам је драго мора бити далеко одавде, на Земљи, или негде у нама дубоко. Да не може ништа да нам се одузме и зароби као талац.”

„Говорите о Кири?” упитао је Румата.

„Да, дечаче мој. Ако је све, што знам о дон Реб истина, онда уопште није лака, нити безопасна ствар држати га у рукама. Схваташ шта хоћу да кажем…”

„Да, схватам”, рекао је Румата. „Потрудићу се да нешто смислим.”

Лежали су у помрчини, држећи се за руке. У граду је владала тишина, и само су понекад негде у близини злобно њиштали и ритали се коњи. Румата је повремено падао у сан и одмах се будио, јер је Кира престајала да дише — у сну јој је јако стезао руку.

„Ти сигурно хоћеш да спаваш”, рекла је Кира шапатом. „Спавај.”

„Не-не, причај, слушам те.”

„Ти стално падаш у сан.”

„И ипак те слушам. Истина, јако сам уморан, али сам те се јако ужелео. Жао ми је да спавам. Причај ми, то ме интересује.”

Захвално је протрљала нос о његово раме, пољубила га у образ, и поново почела да прича, како је те вечери дошао један суседов дечак, кога је послао њен отац. Отац лежи у постељи. Најурили су га из канцеларије а уз све то још и претукли моткама. У последње време ништа не једе, само пије — сав је помодрео, дрхти. Дечак је још рекао да јој је дошао и брат — рањен је, али весео и пијан, у новој униформи. Дао је оцу новац, попио мало са њим и поново почео да прети, да ће они све изгазити. Он је сада поручник у некаквом посебном одреду, заклео се на верност Ордену и спрема се да се замонаши. Отац је молио Киру да за сада ни у ком случају не долази кући. Брат је претио да ће се обрачунати са њом, јер се спетљала са благородним, риђа стрвина…