Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Нећемо да говоримо о томе.”

„Не, говорићемо о томе. Ја вас нисам звао. Никада се никоме нисам молио. Сами сте дошли. Или сте можда хтели да се мало забавите?”

Тешко је бити бог, помислио је Румата. Рекао је стрпљиво:

„Не схватате ме. Двадесет пута сам покушавао да вам објасним да нисам бог а ви никако да ми верујете. И ви нећете схватити зашто не могу да вам помогнем оружјем…”

„Имате ли муње?”

„Не могу да вам дам муње.”

„Чуо сам то двадесетак пута”, рекао је Арата. „Сада хоћу да знам; а зашто?”

„Понављам вам, нисте у стању да то схватите.”

„А ви покушајте.”

„Шта ћете да радите са муњама?”

„Запалићу позлаћене битанге као стенице, све до последњег, цео њихов проклети род до дванаестог колена уназад. Збрисаћу са лица земље њихове тврђаве. Спалићу њихове армије и све оне који их буду штитили и помагали. Будите без бриге — ваше муње ће служити само добру, и када на земљи остану само ослобођени робови и када завлада мир, вратићу вам ваше муње и никада их више нећу затражити од вас.”

Арата је заћутао, убрзано дишући. Лице му је потамнело од крви која је наврла у њега. Сигурно је већ видео обухваћена пламеном војводства и краљевине, и гомилу спаљених лешева међу рушевинама и огромне армије победилаца, које одушевљено урлају: „Слобода! Слобода!”

„Не”, рекао је Румата. „Нећу вам дати муње. То би била ужасна грешка. Потрудите се да ми поверујете, јер ја видим даље од вас…” (Арата је слушао, спустивши главу на груди.) Румата је стегао прсте. „Навешћу вам само један једини разлог. Он је ништаван у поређењу са главним, али ћете ме зато схватити. Жилави сте драги мој Арата, али сте такође смртни: и ако ви погинете, ако муње доспеју у туђе руке, које неће бити тако чисте као ваше, тада се чак бојим и да помислим, чиме би све то могло да се заврши…”

Дуго су ћутали. После је Румата извукао из ормана бокал есторског вина и јело и ставио то све пред госта. Арата је, не дижући поглед, почео да ломи хлеб и залива га вином. Румата је осетио чудновато осећање болесне раздвојености. Знао је да је у праву, и ипак, то га је на чудновати начин понижавало пред Аратом. Арата га је очигледно превазилазио у нечему, и не само њега већ — и све, који су незвани дошли на ову планету, и пун тог немоћног сажаљења, посматрао је како кипти живот на тој планети са разређене висине непристрасних хипотеза потпуно страног морала. И по први пут је Румата помислио: ништа се не може добити, нити постићи, ако се нешто не изгуби — јачи смо од Арате у нашем царству добра, и бесконачно слабији од Арате у његовом царству зла…

„Није требало да се спуштате са неба”, рекао је наједном Арата. „Вратите се у своје крајеве. Ви нам само на носите штету.”

„То није тако”, меко се успротивио Румата. „У сваком случају, ми барем никоме не штетимо.”

„Не, ви штетите. Ви пружате нереалне наде…”

„Коме?”

„Мени. Ослабили сте ми вољу, дон Румата. Раније сам се уздао само у себе, а сада сте учинили да осећам снагу иза својих леђа. Раније сам се борио тако, као да је то моја последња битка. А сада сам приметио да чувам самога себе за друге битке, које ће бити одлучне, јер ћете ви учествовати у њима… Одлазите одавде, дон Румата, вратите се на своје небо и не враћајте се више никада. Или нам дајте ваше муње, или барем вашу металну птицу, или ако ништа друго, а оно обнажите своје мачеве и станите на наше чело.”

Арата је заћутао и пружио руку да узме хлеб. Румата је посматрао његове прсте без ноктију. Нокте му је специјалним алатом пре две године ишчупао лично дон Реба. Ти још и не знаш све, помислио је Румата. Ти тешиш себе мишљу да си на пораз осуђен само ти. Ти још и не знаш како је безнадежан сам твој подухват. Ти још не знаш, да се непријатељ налази не толико ван твојих бораца, колико у њима. Ти ћеш можда и успети да потучеш Орден, и талас сељачких немира ће те бацити на арканарски престо, ти ћеш сравнити са земљом племићке замкове, подавићеш бароне у Мореузу, и народ који се дигао на устанак пружиће ти све почасти као великом ослободитељу, и ти ћеш бити добар и мудар — једини добар и мудар човек у твојој краљевини. И по доброти својој, ти ћеш почети да делиш земљу својим саборцима, а шта саборци да раде са земљом без робова? И почеће да се окреће точак у супротном правцу. И биће још добро, ако успеш да умреш мирном смрћу, и не видиш појаву нових грофова и барона који ће настати од твојих дојучерашњих највернијих сабораца. То се већ дешавало, драги мој Арата, и на Земљи, и на овој твојој планети.