Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Румата је бацио поглед на Киру. Седела је преко пута Будаха и слушала га нетремице, подупревши образ песницом. Очи су јој биле тужне: према свему, сажаљевала је људе.

„Вероватно сте у праву, поштовани Будаху”, рекао је Румата. „Али узмите на пример мене. Ево, ја сам — обичан благородни дон (Будаху је високо чело почело да се мршти, очи су му запањено и весело почеле да постају округле), и јако волим учене људе, то је племство духа. И никако не могу да схватим зашто ви, чувари и једини поседници највишег знања, зашто сте ви тако безнадежно пасивни? Зашто без икаквог роптања дозвољавате да вас презиру, бацају у тамнице, спаљују на ломачама? Зашто одвајате смисао свог живота — стицање знања — од практичних потреба живота — борбе против зла?”

Будах је одмакао од себе празан тањир од пирошака. „Постављате ми чудновата питања, дон Румата”, рекао је. „Интересантно је да ми је та иста питања постављао и благородни дон Хуго, чувар кревета нашег војводе. Познајете ли га? Тако сам и мислио… Борба против зла! Но, шта је то зло? Свако може да га поима на свој начин. За нас, учене људе, зло се састоји у незнању, али црква учи да је незнање богатство, а да све зло долази од знања. За сељака је зло — порез и суша, за трговца хлебом је суша одлична ствар. За робове је зло — пијан и сурови газда, за занатлију — зеленаш. Па шта је онда зло, против кога се треба борити, дон Румата?” тужно је бацио поглед на слушаоце. „Зло је немогуће уништити. Ниједан човек није у стању да смањи његову количину у свету. Он може мало да побољша своју сопствену судбину, али увек на рачун погоршања судбине других. И увек ће постојати краљеви, мање или више сурови, барони, мање или више дивљи, и увек ће постојати непросвећени народ, који се диви својим угњетачима и мрзи своје ослободиоце. И све то само због тога, што роб много боље схвата свог господара, па макар он био и најсуровији, него свог ослободиоца, јер сваки роб може одлично да замисли самога себе на месту свог господара, али мало ко може да замисли самога себе на месту некористољубивог ослободиоца. Такви су људи, дон Румата, и такав је наш свет.”

„Свет се стално мења, докторе Будах”, рекао је Румата. „Ми знамо за доба, када краљеви нису ни постојали…”

„Свет не може вечито да се мења”, успротивио се Будах, „јер ништа није вечито, па чак ни промене… Ми не знамо законе савршенства, али се савршенство раније или касније ипак постиже. Погледајте, на пример, како је уређено наше друштво. Како радује око тај јасан, геометријски правилан систем! Доле се налазе сељаци и занатлије, над њима је племство, после свештенство, и — на крају долази краљ. Како је све то само смишљено, каква је то стабилност какав хармонијски поредак! Шта треба још да се мења у том шлифованом кристалу, који је изашао из руку небеског јувелира? Не постоје зграде стабилније и јаче од пирамидалних, то ће вам рећи сваки архитекта.” Дигао је поучно прст. „Жито, које се просипа из вреће, не пада на земљу у равном слоју, већ ствара такозвану конусну пирамиду. Свако зрно се хвата за друго, трудећи се да се не откотрља доле. Исто тако и човечанство. Ако оно хоће да буде целина, људи морају да се хватају једни за друге, неизбежно стварајући при томе пирамиду.”

„Зар ви одиста сматрате да је овај свет савршен?” зачудио се Румата. „После сусрета са дон Ребом, после тамнице…”

„Разуме се мој млади пријатељу. Многе ствари ми се не допадају у овом свету, многе ствари бих хтео да видим промењене… Али, шта да радим? У очима виших сила савршенство изгледа сасвим другачије него у мојим. Каквог смисла има да се дрво жали што не може да се креће, па макар оно и желело да побегне од секире дрвосече?”

„А шта ако бисмо могли да променимо највише замисли?”

„За то су способне само највише силе…”

„Али ипак, замислите да сте бог…”

Будах се насмејао.

„Када бих могао да замислим да сам бог, онда бих то и био!”

„Но, а када би сте имали могућност да посаветујете бога?”

„Имате богату машту”, са задовољством је рекао Будах. „То је добро. Писмени сте? Одлично! Са задовољством бих вас обучавао…”

„Ласкате ми… Но, шта бисте ми одиста посаветовали? Шта би, према вама, требало да уради свемогући, да бисте ви рекли: сада је свет добар и ништа не треба мењати?”

Будах се са одобравањем смешкајући, завалио на наслон фотеље и скрстио руке на стомаку. Кира га је посматрала са нестрпљењем.

„Па шта”, рекао је, „изволите. Рекао бих свемогућем: ‘Ствараоче, не знам твоје планове, али ти можда и не желиш да људи буду добри и срећни. Зажели то онда! То је тако једноставно постићи. Дај људима довољно хлеба, меса и вина, дај им кровове над главом и одећу. Нека нестану глад и немаштина, а истовремено и све што разједињује људе.”