Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Могу ли да поверујем”, поново је почео да грми, колутајући својим закрвављеним очима, „да сте то ви, мој благородни пријатељу? Коначно сам вас нашао!”

„Да, то сам ја”, рекао је Румата. „Хајдемо што пре одавде, драги мој, овде вам није место.”

„Пива!” рекао је барон. „Овде негде је било пиво.” Прошетао се по ћелији, вукући за собом остатке ланца и не престајући да ларма. „Пола ноћи сам јурцао по граду! Ђаво га однео, рекли су ми да сте ухапшени, и побио сам гомилу људи! Био сам више него сигуран да ћу вас наћи у овој тамници! А, ево га!”

Пришао је џелату и одгурнуо га, као прашину, заједно са лавором. Под лавором се налазило буренце. Барон је песницом избио данце, дигао буре и преврнувши га над собом, дигао главу. Струја пива је почела да му се слива у уста. Каква је ово лепота, размишљао је Румата, нежно посматрајући барона. Човек би још могао да помисли да је то бик, глупави бик без мозга, али он ме је тражио, хтео је да ме спасе, и дошао је, сигурно овамо, у тамницу сам по мене… Не, има људи и у овом свету, нека је проклет… Како је све добро испало!

Барон је испразнио буре и бацио га у угао, где је од страха дрхтао чиновник. У углу је нешто запиштало.

„Но, ето”, рекао је барон, бришући браду надланицом. „Сада могу да кренем са вама. Чини ми се да није важно што сам го?”

Румата се осврнуо, пришао џелату и смакао са њега прегачу.

„За сада узмите ово”, рекао је.

„У праву сте”, рекао је барон, везујући прегачу око паса. „Било би одиста незгодно да дођем код баронесе потпуно го…”

Изашли су из ћелије. Нико се није усуђивао да их заустави, ходник је постајао пуст на двадесет корачаја испред њих.

„Све ћу их разнети у комаде”, урлао је барон. „Запосели су мој замак! И посадили тамо некаквог оца Ариму! Не знам какав је он отац, али његова деца ће, кунем се господом, ускоро постати сирочићи. Ђаво га однео, драги мој, зар не налазите да је овде таваница зачуђујуће ниска? Сву сам главу изубијао…”

Изашли су из куле. Промакао им је испред очију и нестао у гомили агент— телохранитељ. Румата је дао знак Будаху да крене за њим. Гомила крај врата се размакла, као да ју је неко пресекао мачем. Чуло се како једни вичу да је побегао важан државни злочинац, а други, да: „Ето иде Голи Ђаво, чувени есторски џелат-убица.”

Барон је изашао на сред трга и тамо се зауставио, мрштећи се од јаке сунчеве светлости. Требало је пожурити. Румата се брзо осврнуо.

„Негде овде је био мој коњ”, рекао је барон. „Ехеј, коња овамо!”

Крај стуба за везивање коња, где су трупкали коњи Ордена, сви су се узмували.

„Не тога!” дрекнуо је барон. „Ено онога тамо — Шарца!”

„У име господа!” са закашњењем је повикао Румата и повукао преко главе опасач са десним мачем.

Преплашени монах у измашћеној ризи привео је барону коња.

„Дајте му нешто, дон Румата”, рекао је барон, тешко ускачући у седло.

„Стој, стој!” повикали су код куле.

Преко трга, замахујући мочугама, трчали су монаси. Румата је гурнуо барону у руке мач.

„Похитајте, бароне”, рекао је.

„Да”, рекао је Пампа. „Треба похитати. Онај Арима ће ми испразнити подрум. Чекам вас код себе сутра или прекосутра, драги мој. Шта да пренесем баронеси?”

„Пољубите јој руку”, рекао је Румата. Монаси су били већ сасвим близу. „Брже, брже, бароне!…”

„Али, да ли сте ви барем безбедни?” узнемирено га је упитао барон.

„Јесам, ђаво га однео, јесам! Напред!”

Барон је потерао коња галопом, право на гомилу монаха. Неко је пао на земљу, неко је почео да урла, дигла се прашина, почела су да топћу копита по каменим плочама и — барон је нестао. Румата је гледао у уличицу, где су седели, ништа не схватајући, монаси оборени са ногу, када му је један улагивачки глас прошаптао над самим уветом:

„Драги, мој благородни доне, зар вам се не чини, да сте себи дозволили мало превише?”

Румата се осврнуо. У лице му је са напетим осмејком у очима гледао дон Реба.

„Превише?” поновио је Румата. „Ја не знам ту реч — ‘превише’.” Наједном се сетио дон Сере. „И све у свему не видим зашто један благородни дон не би помогао другоме, који се нашао у незгоди.”

Поред њих су, подигавши копља, тешко прокаскали коњаници — кренули су у потеру. Лице дон Ребе се наједном некако променило.

„Но, добро”, рекао је. „Нећемо више о том… Ох, видим овде високоученог доктора Будаха… Одлично изгледате, докторе. Мораћу да направим ревизију у својој тамници. Државни злочинци, чак и када су пуштени на слободу, не смеју да излазе из тамнице — њих морају да износе из ње.”