Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Дон Пифа…” почео је да понавља чиновник, превлачећи прстом по списку. „Млечна улица, зграда два?” Дон Пифа је испустио из себе некакав грлени звук.

„Број пет стотина и четири, брате Тибак.”

Брат Тибак је поново обрисао зној и поново се придигао.

„Број пет стотина и четири, дон Пифа, Млечна, два ништа није скривио пред његовим преосвештенством — а то значи да је чист.”

„Дон Пифа”, рекао је чиновник, „примите знак чишћења.” Сагао се, извукао из сандука који се налазио крај његове фотеље гвоздену бразлету и пружио је благородном Пифи. „Носити на левој руци, показати на први захтев војника Ордена. Следећи…”

Дон Пифа је испустио грлени звук и удаљио се, разгледајући бразлету. Чиновник је већ понављао следеће име. Румата је бацио поглед на ред. Ту је било много познатих лица. Неки су били одевени уобичајено кицошки, други су се намерно обукли што су могли скромније, али су сви до једнога били измазани блатом. Негде у средини реда је гласно, тако да га сви чују, дон Сера већ трећи пут за последњих пет минута проглашавао: „Не видим, зашто чак и благородни дон не би примио пар батина од његовог преосвештенства!”

Румата је сачекао да следећег упуте у ходник (то је био познати трговац рибом, он је добио пет батина без љубљења ципеле због равнодушности), а онда се пробио до стола и безобзирно ставио длан на папире пред чиновника.

„Извините, молим вас”, рекао је. „Потребно ми је наређење за ослобођење доктора Будаха. Ја сам дон Румата.”

„Дон Румата… дон Румата…” почео је да мрмља овај и, одгурнувши Руматину шаку, почео је да превлачи ноктом по списку.

„Шта то радиш, стара мастиљаро!” подвикнуо је дон Румата. „Потребно ми је наређење за ослобођење!”

„Дон Румата… дон Румата…” Изгледало је да је било немогуће зауставити тај аутомат. „Улица Котлова, зграда осам. Број шеснаест, брате Тибак.”

Румата је осетио да су за његовим леђима сви притајили дисање. Па и он се сам, искрено речено, није осећао баш најлагодније. Ознојен и љубичастог лица, брат Тибак је устао.

„Број шеснаест, дон Румата, улица Котлова осам за специјалне заслуге пред Орденом добија посебну благодарност његовог преосвештенства и извољева добити наређење о ослобађању доктора Будаха, са којим Будахом може да ради шта хоће — веза акт шест — седамнаест — једанаест.”

Чиновник је одмах извукао тај лист испред спискова и пружио га Румати.

„Кроз жута врата, други спрат, соба шест, право ходником десно па лево”, рекао је. „Следећи…”

Румата је бацио поглед на лист. То није било наређење за ослобађање доктора Будаха. То је била дозвола за добијање пропуснице за пето специјално одељење канцеларије, где је требало да подигне наређење за секретаријат тајних послова.

„Шта си ми то дао, букво једна?” упитао је Румата. „Где је наређење?”

„Кроз жута врата, други спрат, соба шест, право ходником, десно па онда лево”, поновио је чиновник.

„Питам, где је наредење?” заурлао је Румата.

„Не знам… не знам… Следећи!”

Над самим уветом Румата је зачуо некакво соптање, и нешто меко и врело му се навалило на леђа. Склонио се мало у страну. Ка столу се поново пробијао дон Пифа.

„Не иде”, рекао је плачљивим гласом.

Чиновник га је погледао мутним погледом.

„Име? Звање?” упитао је.

„Не иде”, поновио је дон Пифа, цимајући бразлету, која једва да је могла да му стане на три дебела прста.

„Не иде… не иде…” промрмљао је чиновник и наједном је привукао дебелу књигу, која је лежала на десном крају стола. Књига је деловала злослутно у црном замашћеном повезу. Неколико секунди је дон Пифа запањено посматрао књигу, а после се наједном тргао и, не проговоривши ни једну једину реч, појурио ка излазу. У реду су почели да галаме: „Не задржавајте се, брже!” Румата се такође удаљио од стола. Ово је одиста ужас, помислио је. Но, ја ћу вам… Чиновник је почео да чита у пространство: „Ако наведени знак чишћења не може да стане на леви зглавак руке очишћеног, или ако очишћени нема леви зглавак као такав…” Румата је обишао сто, спустио обе руке у сандук са бразлатама, заграбио колико је могао и кренуо напоље.

„Ехеј, ехеј”, безизражајно му се обратио чиновник. „А на основу чега?”

„У име господа!” значајно је рекао Румата, бацивши поглед преко рамена. Чиновник и брат Тибак су у исти мах устали и у један глас одговорили: „У име његово.” Људи у реду гледали су за Руматом са завишћу и дивљењем.

Изашавши из канцеларије, Румата је лагано кренуо према Веселој Кули, стављајући успут бразлете на леву руку. Имао их је укупно девет, а на леву руку је могао да их стави само пет. Остале четири Румата је ставио на десну руку. На препад је хтео да ме ухвати епископ арканарски, мислио је. Неће од свега тога ништа испасти. Бразлете су звецкале на сваком кораку, Румата је у руци држао на први поглед веома важан папир — акт шест-седамнаест-једанаест, украшен разнобојним печатима. Монаси, на које је успут наилазио, било да су ишли пешице или јахали — брзо су му уступали пут. У гомили се на пристојној раздаљини час појављивао, час опет нестајао неприметни агент — телохранитељ. Румата је немилосрдно млатарајући канијама мачева, успео да се на крају пробије до врата, бесно се издрао на стражара који је кренуо на њега, и, прошавши кроз двориште, почео да се спушта низ степемце, излизане и окруњене, у тмину озарену бакљама које су се димиле. Овде су се налазиле најчувеније тајне бившег министарства одбране круне — краљевска тамница и истражне ћелије.