Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Одвратни задах”, рекао је Румата.

„Да, ужасан”, сложио се дон Тамео, затварајући чутурицу. „Али зато, како се сада слободно дише у препорођеном Арканару! И цене вина су пале…”

На крају је дон Тамео осушио чутурицу до дна, бацио је, и постао јако узбуђен. Два пута је пао, а други пут је одбио да се чисти, изјавивши да је грешан, прљав од природе и да жели да се управо такав појави у канцеларији. Сваки час је отпочињао да на сав глас цитира своју службену белешку. „Јако речено!” узвикивао је. „Узмите, на пример, ово место, благородни донови: да смрдљиве сељачине… Како је, а? Каква мисао!” Када су стигли до стражњег дворишта канцеларије, бацио се на првог монаха и, обливен сузама, почео да га моли да му опрости грехе. Полузадављени монах се бесно бранио, покушавао да зове у помоћ, али га је дон Тамео ухватио за мантију, и обојица су се сручили у гомилу отпадака. Румата их је оставио и удаљавајући се, још је дуго чуо испрекидано звиждање и повике: „Да смрдљиве сељачине… Благослов!… Свим срцем!… Нежност сам осећао, схваташ ли ти то, сељачка њушко?”

На тргу пред улазом, у сенци квадратне Веселе Куле, налазио се одред монаха— пешака, наоружаних застрашујућим чворноватим мочугама. Лешеви су били уклоњени. Јутарњи ветар на тргу је дизао жуте стубове прашине. Под широким купастим кровом куле, грактале су и свађале се као и увек вране — тамо су са балвана висили лешеви главама окренутим надоле. Кулу је пре две стотине година саградио предак покојног краља искључиво у војне сврхе. Кула је била саграђена на чврстом троспратном темељу, где су се за случај опсаде чувале залихе хране. Касније је кула била претворена у тамницу. Али, земљотрес је порушио све унутрашње пролазе, и тамница је морала да буде премештена у подземље. Својевремено се једна арканарска краљица потужила свом господару, да не може да се весели због кукњаве затвореника који су тамо мучени. Њен супруг је тада наредио да у кули од јутра до вечери свира војни оркестар. Тако је кула и добила своје име. Одавно је већ личила на пуст и празан камени скелет, одавно су већ ћелије за саслушање биле пресељене у наново отворене, најдоње спратове темеља, одавно већ није свирао никакав оркестар, а грађани су је још звали Веселом кулом.

Обично је око Веселе Куле било пусто. Али, данас је овде све живнуло. У кулу су водили, вукли по земљи јуришнике у исцепаним сивим униформама, вашљиве скитнице у ритама, полуобучене, престрашене грађане, девојчуре које су језиво пиштале, у групама су терали у кулу натмурене протуве из ноћне армије, који су се стално освртали око себе. И истовремено су из неких скривених отвора извлачили лешеве, трпали их на таљиге и одвозили негде ван града. Ред племића и богатих грађана, који је отпочињао крај врата канцеларије, посматрао је са страхом и зебњом ту језиву гунгулу.

У канцеларију су пуштани сви, а неки су чак и стражарно привођени. Румата је успео да се угура унутра. Заударало је као на сметлишту. За широким столом, опкољен разним списковима, седео је чиновник жуто-белог лица, са великим гушчијим пером заденутим за клемпаво уво. Следећи по реду, благородни дон Кеу, надувено се шепурећи брковима, рекао је своје име.

„Скините капу”, безбојним гласом је рекао Чиновник, не дижући поглед са папира.

„Род Кеу има привилегију да носи шешир чак и у присуству самога краља”, надувено је изјавио дон Кеу.

„Пред Орденом нико нема никакве привилегије”, истим безбојним гласом рекао је чиновник.

Лице дон Кеа се налило крвљу, али је капу ипак скинуо. Чиновник је превлачио по списку дугачким жутим ноктом.

„Дон Кеу… дон Кеу…”, мрмљао је. „Дон Кеу… Краљевска улица, зграда дванаест?”

„Да”, дубоким и љутим гласом рекао је дон Кеу. „Број четири стотине осамдесет и пет, брате Тибак.”

Брат Тибак, који је седео за суседним столом дебео, сав модар у лицу, потражио је нешто у папирима, обрисао са чела зној и монотоним гласом прочитао, придигавши се мало:

„Број четири стотине осамдесет и пет, дон Кеу, Краљевска улица, зграда дванаест, јер се подсмевао имену његовог преосвештенства, епископа арканарског дон Ребе, на дворском балу претпрошле године, треба да добије три туцета батина по голим стражњим деловима тела са љубљењем ципеле његовог преосвештенства.”

Брат Тибар је сео.

„Идите оним ходником”, рекао је чиновник безбојним гласом, „батине су десно, ципела лево. Следећи…”

На највеће Руматино чуђење, дон Кеу није протествовао. Према свему, он се већ нагледао свега док је чекао у реду. Само је подригнуо, достојанствено уфитиљио бркове и отишао у ходник. Следећи, гигантски дон Пифа, који се тресао од сала, већ је стајао без капе на глави.