Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Ко је то?” упитао је дрхтави глас.

„Отвори Муга, ја сам”, рекао је Румата тихо.

Загрмеле су резе, врата су се одшкринула, и Румата се провукао у хол. Овде је све било као и обично, и Румата је одахнуо са олакшањем. Стари, седи Муга је, одмахујући главом, са уобичајеним поштовањем пружио руке да прихвати шлем и мачеве.

„Како је Кира?” упитао је Румата.

„Кира је горе.”

„Одлично”, рекао је Румата, ослобадајући се опасача са мачевима. „А где је Уно? Зашто ме није дочекао?”

Муго је прихватио мач.

„Уно је убијен”, рекао је мирно. „Лежи у соби за послугу.”

Румата је затворио очи…

„Уно је убијен…” поновио је. „Ко га је убио?”

Не сачекавши одговор, отишао је у просторију за послугу. Уно је лежао на столу, покривен до појаса чаршавом, руке су му биле сложене на грудима, очи широм отворене, уста згрчена. Потиштене слуге су стајале око стола и слушале како монах у углу нешто мрмља. Куварица је јецала. Румата је, не спуштајући погледа са лица дечака, почео непослушним прстима да смиче прслук.

„Гадови…” рекао је. „Какви су то само гадови!”

Зањихао се, пришао столу, загледао у мртве очи, дигао чаршав и одмах га поново спустио.

„Да, прекасно је”, рекао је. „Прекасно… Безнадежно… Ах, гадови! Ко га је убио? Монаси?”

Окренуо се према монаху, једним трзајем га дигао и наднео му се над лице.

„Ко га је убио?” рекао је. „Ваши? Говори!”

„Нису монаси”, тихо је за његовим леђима проговорио Муга. „Сиви војници…”

Румата је још неко време гледао у мршаво лице монаха, у његове зенице, које су се лагано шириле. „У име господа…” продахтао је монах. Румата га је пустио, сео на клупу крај Унових ногу и заплакао. Плакао је, прекривши лице длановима и слушао монотони глас Муге. Муга је причао како су после друге страже почели да лупају на врата у име краља и како је Уно викао да их нико не отвара, али су ипак морали да их отворе, јер су сиви претили да ће потпалити кућу. Упали су у хол, претукли и везали слуге, а после су почели да се пењу горе. Уно, који је стајао крај врата која су водила у одаје, почео је да пуца из самострела. Имао их је два, и успео је да опали два пута, али је једном промашио. Сиви су почели да бацају ножеве, и Уно је пао. Повукли су га надоле и почели да газе ногама и туку секирама, али су тада у кућу ушли црни монаси. Убили су два сива, а остале су разоружали, ставили им омче око врата и одвукли их на улицу.

Глас Муге је умукао, али је Румата још дуго седео, ослонивши се лактовима на сто крај Унових ногу. После је тешко устао, обрисао рукавом сузе које су му се задржале у бради која је нарасла за два дана, пољубио дечака у ледено чело, и, једва покрећући ноге, почео да се пење уз степенице.

Био је полумртав од умора и потреса. На једвите јаде савладавши степенице, прошао је кроз салон, стигао до постеље и стењући сручио се на јастуке. Дотрчала је Кира. Био је тако измучен, да није могао чак ни да јој помогне да га свуче. Свукла му је са ногу високе ципеле, а онда је, плачући над његовим отеклим лицем, смакла са њега поцепани мундир, металопластичну кошуљу и још мало поплакала над његовим претученим телом. Тек тада је осетио да је преморен. Кира га је брисала сунђером замоченим у сирће, а он је, не отварајући очи, шиштао кроз стегнуте усне и мрмљао: „А могао сам да га смакнем… Поред њега сам стајао. Са два прста сам могао да га пригњечим… зар је то живот, Кира? Да отпутујемо одавде… То је Експеримент нада мном, а не над њима.” Није чак ни запажао да говори руски. Кира га је преплашено посматрала стакластим од суза очима и само га је ћутке љубила у образе. После га је покрила похабаним ћебићима — Уно тако није ни успео да купи нова — и потрчала доле, да припреми кувано вино, а он је склизнуо са кревета и стењући од бола који га је ломио, кренуо босим ногама у кабинет, отворио у столу тајну фијоку, почео да претура по апотеци, пронашао неколико таблета спорамина. Када се Кира вратила са посудом која се димила на тешком сребрном послужавнику, лежао је на леђима и осећао како бол пролази, како се бука у глави смирује и како му се тело испуњава новом снагом и бодрошћу, Испразнивши котлић, почео је да се осећа добро, позвао је Мугу и наредио му да му припреми одело.

„Не иди, Румата”, рекла је Кира. „Не иди. Остани код куће.”

„Морам, мала моја.”

„Бојим се, остани… Убиће те.”

„Шта ти је? И зашто би ме убили? Они ме се боје.” Поново је почела да плаче. Плакала је тихо, бојажљиво, као да се бојала да ће се наљутити. Румата ју је посадио себи на колена и почео да јој милује косу.