Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Видећемо”, рекао је Румата и кренуо ка вратима. Но, прави гмизавац! — помислио је. И то ми је неки сарадник. Раме уз раме…

Град је обузео неописиви ужас. Црвенкасто јутарње сунце осветљавало је пусте улице, рушевине које су се још димиле, одваљене капке, проваљена врата. У прашини су се крваво пресијавали комадићи стакла. Небројена јата врана спустила су се на град, као на чисто поље. На трговима и раскрсницама по двојица и тројица стајали су коњаници у црном и лагано су окретали у седлима тела, гледајући кроз прорезе у набијеним на чело капуљачама. Са стубова забијених у земљу на брзу руку, висила су на ланцима угљенисана тела над угашеним ломачама. Чинило се да у граду није остало ништа читаво — само вране које су грактале и запослене убице у црном.

Пола пута је Румата прешао затворених очију. Губио је дах, мучно га је болело претучено тело. Јесу ли то или то нису људи? Шта је у њима уопште људско? Једне кољу директно на улицама, други седе по својим домовима и покорно чекају да и они дођу на ред. И сваки мисли: било кога другога, само не мене. Хладнокрвно зверство оних који кољу, и хладнокрвна покорност оних који су клани. Хладнокрвност — то је оно најстрашније. Десет људи стоји, премревши од ужаса, и покорно чека, а један прилази, одабира жртву и хладнокрвно је коље. Душе тих људи пуне су подлости, и сваки час покорног ишчекивања их загађује све више и више. Ево, сада се у тим притајеним домовима невидљиво рађају подлаци, доушници, убице, хиљаде људи, обузетих страхом за цео живот, непоштедно ће учити страху своју децу и децу своје деце. Не могу више, понављао је Румата самоме себи. Још мало, па ћу полудети и постати исти такав, још мало, и престаћу сасвим да схватам зашто сам уопште и дошао овамо… Потребно је одлежати, окренути се од свега тога, смирити се…

„…Крајем године воде — та и та година по новом календару — центрифугални процеси у древној Империји су постали јачи. Искористивши то, Свети Орден, који је у суштини представљао интересе најреакционарнијих група феудалног друштва, које су не бирајући средства тежиле да зауставе дисипацију…” А како су заударали лешеви који су горели на стубовима, знате ли то? А да ли сте икада видели голу жену са распараним желуцем, како лежи у уличној прашини? А да ли сте видели градове, у којима људи ћуте и у којима гракћу само вране? Ви, дечаци и девојчице, који се још нисте ни родили, пред школским стеровизором у школама Арканарске Комунистичке Републике?

Ударио је грудима у нешто тврдо и оштро. Пред њим се налазио црни коњаник. Дугачко копље са широким, педантно заоштреним врхом уперено у Руматине груди. Коњаник га је ћутке гледао црним прорезима у капуљачи. Испод капуљаче су се видела само уста са танким усницама и малим подбрадком. Нешто треба урадити, помислио је Румата. Само, шта? Оборити га са коња? Не, коњаник је у међувремену лагано почео да замахује копљем да би нанео ударац. Ах, да!.. Румата је млитаво дигао леву руку и заврнуо на њој рукав, показујући гвоздену бразлету, коју је добио када је излазио из двора. Коњаник се загледао, дигао копље и одјахао. „У име господа”, рекао је мукло, са страним акцентом. „У име његово”, промрмљао је Румата и кренуо даље поред другог коњаника, који је покушавао да дохвати копљем вешто изрезбарену дрвену фигуру веселог ђаволчића, која се видела под самим кровом зграде. Иза полуодваљених капака на другом спрату помолило се полумртво од ужаса дебело лице — према свему, једног од трговаца, који су пре само три дана за криглон пива одушевљено урлали: „Ура дон Реба!” са уживањем слушајући бат поткованих чизама по улицама. Ех, сивило, сивило… Румата се окренуо на другу страну.

А како ли је код мене кући? — сетио се наједном и убрзао корак. Последњи блок зграда пред кућом је претрчао. Кућа је била читава. На степеницама су седела два монаха, са смакнутим капуљачама изложивши сунцу своје лоше избријане главе. Угледавши га, устали су. „У име господа”, рекли су у хору. „У име његово”, одазвао се Румата. „Шта вам је потребно?” Монаси су се поклонили, склопивши руке на грудима. „Дошли сте, и ми сада одлазимо”, рекао је један од њих. Сишли су са степеница и лагано кренули одатле, погуривши се и забивши руке у рукаве. Румата је гледао за њима и сетио се да је хиљадама пута видео на улицама те смирене фигуре у дугачким црним мантијама. Само се раније за њима по прашини нису вукле каније тешких мачева. Пропустили су их, ах, како су их само пропустили! — помислио је. Каква је то одиста била забава за благородне донове — прикачити се за неког усамљеног монаха и причати један другоме, преко његове главе пикантне причице. А ја сам, будала, претварајући се да сам пијан, ишао за њима, смејао се што сам јаче могао и тако се радовао што Империја није обузета ако ничим другим, а оно религиозним фанатизмом… А шта је ту могло да се уради? Да, шта је ту одиста могло да се уради?