Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Но, шта вам је, одиста”, рекао је плачљивим гласом. „Поседели смо, поразговарали… Па жив је ваш Будах, смирите се, жив је и здрав. Он ће још и да ме лечи. Не треба падати у ватру.”

„Где је Будах?”

„У Веселој Кули.”

„Потребан ми је.”

„Мени је такође потребан, дон Румата.”

„Слушајте Реба”, рекао је Румата, „не љутите ме. И престаните да се претварате. Ви ме се бојите. И правилно радите. Будах припада мени, да ли вам је јасно? Мени!”#

Сада су обојица стајали. Реба је био страшан. Посивео је усне су му се грчевито тресле, нешто је мрмљао пљујући око себе.

„Балавче!” просиктао је. „Ја се никога не бојим! Ја сам тај, који може да те згази као пијавицу!”

Наједном се окренуо и тргао гоблен, који му је висио иза леђа. Појавио се широки прозор.

„Гледај!”

Румата је пришао прозору. Он је гледао на трг пред двором. Већ је почињало да свиће. У сиво небо се дизао дим пожара. На тргу су лежали лешеви. А у центру трга се црнео непокретан квадрат. Румата се загледао. То су били коњаници, који су стајали у нестварно прецизном поретку, у дугачким црним кабаницама, у црним капуљачама, које су им скривале очи, са црним троугластим штитовима на левој руци и са дугачким копљима у десницама.

„Мо-лим!” рекао је дон Реба гласом који је од звањао. Тресао се. „Смирена деца господа нашега, коњица Светог Ордена. Искрцала се ноћас у арканарској луци да би угушила варварску побуну ноћних бандита Ваге Точка који су се удружили са трговцима, који су заборавили шта су! Устанак је угушен. Свети Орден влада градом и земљом, од сада Арканарском облашћу Ордена…”

Румата се нервозно почешао по потиљку. То је већ нешто помислио је. Ето за кога су, значи, поплочавали пут несрећни трговци. То је одиста права провокација! Дон Реба је свечано искезио зубе.

„Ми се још не познајемо”, наставио је тим истим улагивачким гласом. „Дозволите да вам се представим; намесник Светог Ордена у арканарској области, епископ и борбени магистар раб божји Реба!”

А могао сам да се сетим, помислио је Румата. Тамо, где влада сивило, на власт увек долазе црни. Ех, историчари, репом вас треба по глави… Ставио је руке на леђа и почео да се њише са прстију на пету.

„Сада сам преморен”, рекао је гадљиво. „Хоћу да спавам. Да се окупам у врелој води и сперем са себе крв и бале ваших главосеча. Сутра… или тачније, данас… рецимо један сат после изласка сунца, доћи ћу у вашу канцеларију. Наређење за ослобођење Будаха мора да ме већ чека.”

„Има их двадесет хиљада!” повикао је дон Реба, показујући прстом кроз прозор.

Румата се намргодио.

„Мало тише, молим вас”, рекао је. „И запамтите, Реба: одлично знам да ви нисте никакав епископ. Видим вас скроз. Обичан сте издајник и невешти, јефтини интригант…” Дон Реба је олизао усне, очи су му постале некако стакласте. Румата је наставио: „Немилосрдан сам. За сваку подлост учињену мене или мојим пријатељима одговараћете ми лично. Узмите у обзир да вас мрзим. Подносићу вас, али ћете морати да научите да ми се на време склањате са пута. Јесте ли ме схватили?”

Дон Реба је рекао брзо, са осмехом и изразом кривца:

„Желим само једно. Желим да будете уз мене, дон Румата. Не могу да вас убијем. Не знам зашто, али не могу.”

„Бојите ме се”, рекао је Румата.

„Да, бојим вас се”, сложио се дон Реба. „Можда сте чак и сатана. Можда сте и син бога. Ко то зна? А можда сте човек из моћних прекоморских земаља: прича се да такве постоје… Чак и не покушавам да бацим поглед у бездан, који вас је избацио на површину. Врти ми се у глави, и осећам да падам у јерес. Али, и ја могу вас да убијем. У било ком тренутку. Сада. Сутра. Јуче Схватате ли то?”

„То ме не интересује”, рекао је Румата.

„А шта онда? Шта вас интересује?”

„Ништа ме не интересује”, рекао је Румата. „Једноставно се забављам. Нисам ни ђаво, а нисам ни бог, ја сам каваљер Румата Есторски, који је оптерећен каприцима и предрасудама и који је навикнут на слободу у сваком смислу. Да ли сте запамтили?”

Дон Реба се већ био освестио. Обрисао је зној марамицом и пријатно се осмехнуо.

„Ценим вашу упорност”, рекао је. „На крају крајева, ви такође тежите неким идеалима. И ја поштујем те идеале, иако их не схватам. Драго ми је што смо се објаснили. Лако је могуће да ћете ми једном изложити своје погледе, и није искључено да ћете ме натерати да ревидирам своје ставове. Људи су склони да праве грешке. Можда грешим и тежим погрешном циљу, ради кога не би вредело радити тако усрдно и некористољубиво, као што то ја радим. Ја сам човек широких погледа, и лако могу да замислим, да ћу једном радити раме уз раме са вама…”