Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Да знате и то”, наставио је дон Реба, „да се споменути атаман Арата сада налази на челу побуњеника у источним областима метрополе, обилно при томе проливајући благородну крв и не осећајући несташицу ни у новцу, ни у оружју.”

„Верујем”, рекао је Румата. „Одмах ми се учинило да је одлучан човек.”

„Значи, признајете?” истог часа га је упитао дон Реба.

„Шта то?” зачудио се Румата.

Једно време су гледали један другоме у очи.

„Настављам”, рекао је дон Реба. „За спасавање тих развратника ви сте, дон Румата, по мојим скромним и непотпуним прорачунима, потрошили најмање три пуда злата. Не говорим о томе, да сте се при томе занавек оскрнавили дружећи се са нечистом силом. Не говорим такође ни о томе, да за све време вашег боравка у границама Арканарске државе нисте добили из својих есторских поседа ниједну бакарушу, а и зашто би? Зашто снабдевати новцем покојника, па макар и најрођенијег? Али, то ваше злато!”

Отворио је кутију, која се налазила под папирима на столу и извукао из ње прегршт златника који су били са профилом Паца Шестог.

„Већ би и само ово злато било довољно да вас спалимо на ломачи!” завапио је. „То је ђаволско злато! Људске руке нису у стању да произведу метал такве чистоће!”

Бушио је Румату погледом. Да, великодушно је помислио Румата, ту је он одиста јак. На то одиста нисмо ни мислили. И, мора се признати, то је он први приметио. То треба узети у обзир… Реба се наједном поново покуњио. У његовом гласу су се чуле очинске ноте пуне саучешћа:

„И све у свему, ви се понашате доста неопрезно, дон Румата. Стално сам се бринуо за вас… Какав сте само дуелант, какав кавгаџија! Сто двадесет и шест двобоја за пет година! И ниједан мртав… На крају крајева, из тога су могли да се извуку барем неки закључци. Ја сам их, барем извукао. И не само ја. Ове ноћи на пример, брат Аба — о покојницима не ваља говорити лоше, али то је био одиста јако суров човек, једва сам га подносио, морам то да признам… Но, ето, брат Аба је издвојио за ваше хапшење не највештије борце, већ оне најдебље и најјаче. И био је у праву. Неколико ишчашених руку, неколико пригњечених вратова, избијене зубе, да не рачунамо… и ви сте овде! А нисте могли да не знате да се борите за свој живот. Ви сте мајстор. Ви сте, више него сигурно најбољи мач империје. Ви сте, у то нема сумње, продали душу ђаволу, јер човек само у паклу може да научи те невероватне, као из бајке, начине борбе. Ја сам чак спреман да дозволим, да вам је та вештина била дата са тим, да не убијате никога. Иако је тешко претпоставити зашто би ђаволу био потребан такав услов. Али, нека се у томе сналазе наши сколастици…”

Прекинуло га је скичање прасета. Незадовољно је бацио поглед према љубичастим драперијама. Иза драперија су се тукли. Чули су се тупи ударци, пиштање: „Пустите! Пустите!” и још некакви промукли гласови, псовке, повици на непознатом наречју. После се драперија са треском прекинула и пала. У кабинет је улетео и пао на колена некакав човек, ћелав, окрвављене браде, дивље исколачених очију. Иза драперије су се појавиле огромне шапе, дограбиле човека за ноге и повукле га назад. Румата га је препознао: то је био Радух. Дивље је урлао:

„Преварили су ме!… Преварили су ме!… Па то је био отров! И зашто само?…”

Одвукли су га у помрчину. Неко у црном је брзо прихватио и наново закачио драперију. У тишини која је завладала иза драперије зачули су се одвратни звуци — неко је повраћао. Румата је схватио.

„Где је Будах?” упитао је реско.

„Као што видите, десила му се незгода”, одговорио је дон Реба, али се видело да је збуњен.

„Не варајте ме”, рекао је Румата. „Где је Будах!”

„Ах, дон Румата”, рекао је дон Реба, одмахујући главом. Одмах се опоравио. „Шта ће вам Будах? Да није којим случајем ваш рођак? Јер, ви га никада нисте чак ни видели!”

„Слушајте ме Реба”, рекао је Румата бесно. „Не шалим се! Ако се Будаху било шта деси, црћићете као пас. Задавићу вас.”

„Нећете успети”, брзо је рекао дон Реба. Био је блед.

„Будала сте, Реба. Вешт сте интригант, али још ништа не схватате. Никада у животу се још нисте прихватили тако опасне игре као што је ова. Чак и не знате колико је опасна.”

Дон Реба се скупио за столом, очи су му гореле као угљевље. Карте су отваране. Сада је одлучивано ко ће бити газда у игри. Румата се напео, спреман на скок. Никакво оружје — ни копље, ни стрела — не убија моментално. Та мисао се јасно видела на физиономији дон Ребе. Старац који је патио од шуљева хтео је да живи.