Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Наш стари, и веома принципијелан непријатељ”, рекао је дон Реба.

„Када је непријатељ — обесите га”, промукло је рекао отац Цупик.

„А какво је ваше мишљење, брате Аба?” упитао је дон Реба, благонаклоно се окренувши дебељку.

„Знате ли… Ја чак некако…” Брат Аба се збуњено некако дечачки осмехнуо, раширивши кратке ручице. „Некако ми је, знате ли, свеједно. Али, можда га ипак не треба вешати?.. Можда га треба спалити, шта мислите дон Реба?”

„Да, у праву сте”, замишљено је рекао дон Реба.

„Схватате ли”, наставио је брат Аба, љубазно се смешкајући Румати, „веша се шљам, ситна риба… А ми код народа морамо да сачувамо поштовање према класама. Ипак сте ви потомак древног рода, истакнути ирукански шпијун… Ирукански, чини ми се, и не грешим ваљда?” Узео је са стола лист папира и близоруко се загледао у њега. „Ах, уз то још и соански… Тим пре!”

„Ако треба да се спали, онда нека се спали”, сложио се отац Цупик.

„Добро”, рекао је дон Реба. „Договорили смо се. Спалити.”

„Уосталом, чини ми се да би дон Румата могао да олакша своју судбину. Да ли ме схватате, дон Реба?”

„Не баш сасвим морам да признам…”

„Имовина! Мој благородни доне, имовина! Румата — то је фантастично богат род!”

„У праву сте, као и увек”, рекао је дон Реба. Отац Цупик је зевнуо, прикривши уста руком, и бацио кришом поглед на тешке драперије са десне стране од стола.

„Па шта, да почнемо онда по свим прописима”, са уздахом је рекао дон Реба.

Отац Цупик је још гледао према драперијама. Било је очигледно да је нешто чекао и видело се да се уопште није интересовао за саслушање. У чему ли је суштина ове комедије? — размишљао је Румата. Шта све ово значи?

„Но, драги мој благородни доне”, рекао је дон Реба, обраћајући се Румати, „било би одиста јако интересантно чути ваше одговоре на нека питања која нас јако интересују.”

„Одвежите ми руке”, рекао је Румата.

Отац Цупик се тргао и сумњичаво почео да жваће нешто празним устима. Брат Аба је брзо одмахнуо главом.

„А?” рекао је дон Реба и погледао прво брата Абу, а после оца Цупика. „Схватам вас, драги моји. Али, узимајући у обзир одређене околности, које дон Румата вероватно схвата…” Бацио је поглед на ћитав низ отвора под таваницом. „Одвежите му руке”, рекао је, не дижући глас.

Неко је нечујно пришао са леђа. Румата је осетио како су му нечији, чудновати меки, вешти прсти дотакли руке, зачула се шкрипа пресецаних конопаца. Брат Аба је са неочекиваном, за његову корпуленцију, спретношћу извукао испод стола огроман борбени самострел и ставио га испред себе на папире. Руке Румате су се, као бичеви, сручиле крај тела. Готово да их није ни осећао.

„Но, да почнемо”, бодро је рекао дон Реба. „Ваше име, род, звање?”

„Румата, из рода Румата Есторских. Благородни племић од двадесет и другог колена уназад.”

Румата се осврнуо, сео на софу и почео да масира зглавке шака. Брат Аба га је, узбуђено сопћући, узео на нишан својим самострелом.

„Ваш отац?”

„Мој благородни отац био је императорски саветник, одани слуга и лични пријатељ императора.”

„Да ли је жив?”

„Умро је.”

„Одавно?”

„Пре једанаест година.”

„Колико вам је година?”

Румата није успео да одговори. Иза љубичасте драперије зачуо је некакав шум, брат Аба се незадовољно осврнуо. Отац Цупик, је, злослутно се смешкајући, лагано устао.

„Но, то је све, драги моји!” рекао је весело и злурадо истовремено.

Иза драперија су искочила три човека, које Румата никако није очекивао овде да види. Отац Цупик према свему, такође. То су били грдосије-монаси у црним мантијама са капуљачама навученим на очи. Они су брзо и нечујно притрчали оцу Цупику и узели га за лактове.

„А… на…” промрмљао је отац Цупик. Лице му је намах прекрило самртно бледило. Нема сумње, очекивао је нешто сасвим друго.

„Шта ви мислите, брате Аба?” мирно је упитао дон Реба, нагињући се према дебељку.

„Но, разуме се!” одлучно је одговорио овај. „Разуме се!”

Дон Реба је начинио слаб покрет руком. Монаси су дигли оца Цупика и исто тако нечујно корачајући, однели га кроз драперије. Румата се гадљиво намрштио. Брат Аба је протрљао меке шаке и бодро рекао:

„Све се одлично завршило, шта ви мислите, дон Реба?”

„Да, није лоше”, сложио се дон Реба. „Али, да наставимо. Но, колико вам је година, дон Румата?”

„Тридесет и пет.”

„Када сте стигли у Арканар?”

„Пре пет година.”

„Одакле?”

„Пре тога сам живео у Естору, у свом замку.”