Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Румата је одмакао сто и опрезно пришао прозору. Неко из задњих редова је бацио нож, али је промашио. Румата се поново насмејао, ставио ногу на рагастов и рекао:

„Ако покушате још једном — руке ћу почети да вам сечем. Познајете ме добро.”

Познавали су га. Јако су га добро познавали, и ниједан од њих се није ни померио са места, без обзира на псовке и наредбе официра, који се, узгред буди речено, такође држао јако опрезно. Румата је стао на рагастов, настављајући и даље да прети мачевима, и тог истог часа га је из помрчине, из дворишта, ударило у леђа тешко коље. Ударац је био страшан. Он није пробио металнопластичну кошуљу, али је оборио Румату са рагастова и бацио га на под. Мачеве Румата није испустио, али користи од њих више није било. Гомила се одмах сручила на њега. Сви заједно су били тешки сигурно више од једне тоне, али су сметали један другоме и њему је ипак пошло за руком да стане на ноге. Ударио је песницом нечије мокре усне, неко је као зец почео да му пишти под руком, а он је ударао и ударао лактовима, песницама, раменима (одавно се није осећао тако слободно), али није могао да их смакне са себе. На једвите је јаде, вукући за собом гомилу тела, пришао вратима, успут се сагињући и одбацујући јуришнике који су се хватали за њега. После је осетио јак ударац у раме и пао је на леђа, док су се под њим копрцали пригњечени, поново је устао, наносећи кратке, али јаке ударце, од којих су јуришници, размахујући рукама и ногама, тешко ударали о зидове, већ се видело пред њим унакажено од страха лице поручника, који је испред себе испружио испражњени самострел, али су се управо тог часа врата отворила, и у сусрет су му кренуле нове ознојене њушке. Набацили су мрежу на њега, стегли конопце на ногама и оборили га на под.

Одмах је престао да се брани, чувајући снагу. Једно време су га ударали чизмама — усредсређено, ћутке, уживајући при томе. После су га дограбили за ноге и повукли. Док су га вукли поред отворених врата спаваће собе, успео је да види министра двора, прикованог за зид копљем, и гомилу окрвављених чаршава на постељи. „Па ово је преврат!” помислио је. „Јадно дете…” Повукли су га низ степенице, и тада је изгубио свест.

Лежао је на брежуљку прекривеним травом и посматрао облаке, који су пловили по дубоком, плавом небу. Осећао се дивно и мирно, али на суседном брежуљку се налазио језиви бол. Он је био ван њега а истовремено и у њему, нарочито у десном боку и потиљку. Неко је дрекнуо: „Је ли цркао, шта ли? Главе ћу вам поскидати!” И тада се са неба сручила маса ледене воде. Одиста је лежао на леђима и гледао у небо, само не на брежуљку већ у бари и небо није било сиво, већ оловно црно, обасјано нечим црвеним. „Ништа”, рекао је други глас. „Жив је, очима колута.” То сам ја жив помислио је. То они о мени. То ја колутам очима. Али, зашто се то подсмевају? Јесу ли то можда одлучили да говоре људски? Поред њега је неко почео да се мешкољи тешко почео да шљапка по води. На небу се појавила силуета главе у шпицастој капи.

„Но, благородни доне, хоћете ли сами кренути, или да вас вучемо?”

„Одвежите ми ноге”, љутито је рекао Румата, осећајући оштар бол у разбијеним уснама. Прешао је језиком по њима. Но, и то су ми усне. Ваљушке, а не усне.

Неко је почео да се мува око његових ногу, безобзирно их вукући и цимајући. Око њега су полугласно вођени разговори.

„Добро сте га удесили…”

„Него шта, само што није киднуо… Зачаран је, стреле се од њега одбијају…”

„Знао сам једног таквог, можеш и секиром да га тучеш, ништа му није.”

„То је сигурно била некаква сељачина…”

„Но, сељачина…”

„У томе и јесте ствар. А овај је благородне крви.”

„Мајка те убила!… Ала сте чворове завезали, не можеш да се снађеш… Дајте светлост овамо.”

„А ти то ножем.”

„Јој, браћо, не одвезујте га. Ако поново почне да замахује на нас… Умало ми главу није размрскао.”

„Добро, неће ваљда почети…”

„Ви, браћо, како хоћете, а ја сам га копљем тукао одиста. Па тако сам и оклопе пробијао.”

Заповеднички глас из помрчине је дрекнуо:

„Хоћете ли већ једном?”

Румата је осетио да су му ноге слободне, напео се и сео. Неколико набијених, ниског раста јуришника га је ћутке посматрало како се претура по бари. Румата је стегао вилице од стида и понижења. Почео је да помера лопатицама. Руке су му биле везане за леђима, и то тако, да чак није схватао где су му лактови, а где шаке. Сакупио је сву снагу, трзајем устао на ноге и такорећи одмах изгубио свест од језивог бола у боку. Јуришници су почели да се смеју.