Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Принц је већ спавао. Румата је примио дежурство — постојао је мало са гардистом кога је смењивао крај дечака који је спавао, извршавајући сложене покрете обнаженим мачем које је захтевала етикеција, по традицији проверио да ли су сви прозори затворени, да ли су дадиље на својим местима, да ли у свим одајама горе светиљке, вратио се у предсобље, одиграо са гардистом партију домина и заинтересовао се шта мисли благородни дон о ономе што се одиграва у граду. Благородни дон, веома паметан човек, дубоко се замислио и рекао да му се чини да се обичан народ припрема за празновање дана светог Мике.

Када је остао сам, Румата је примакао фотељу прозору, сместио се удобније и почео да посматра град. Принчеве одаје су се налазиле на брегу, и дању се одавде град видео као на длану све до самога мора. Али, сада је све нестајало у помрчини, само су се виделе раштркане светлости — тамо где су на раскрсницама стајали и чекали сигнал јуришници са буктињама. Град је спавао, или се претварао да спава. Било би интересантно сазнати да ли су становници града осећали да им се примиче нешто одиста ужасно? Или су, као благородни, паметни дон, сматрали да се неко припрема за празновање дана светог Мике? Две стотине хиљада мушкараца и жена. Две стотине хиљада ковача, мајстора за израду оружја, месара, бакалина, јувелира, домаћица, проститутки, монаха, мењача, војника, скитница, преживелих књигочатаца се сада вртело у загушљивим, смрдљивим од стеница постељама: спавали су, љубили се, пребројавали у главама добитке, плакали, шкрипали зубима од беса или увреде… Две стотине хиљада људи! било је у њима нешто заједничко за дошљака са Земље. Сигурно је то било то, што сви они још нису били у правом смислу те речи људи, већ замеци, комади из којих ће тек крвава столећа историје исклесати једаред правог, поноситог и слободног човека. Они су били пасивни, незасити и невероватно, фантастично егоистични. Психолошки су сви били још робови — робови вере, робови себи сличнима, робови страсти, робови користољубља. И, ако се вољом судбине неко од њих рађао или постајао господин, он није знао шта да ради са својом слободом. Он је поново хитао да што пре постане роб — роб богатства, роб неприродних вишкова, роб распусних пријатеља, роб својих робова. Огромна већина њих није била ни за шта крива. Они су били сувише пасивни а истовремено и сувише велике незналице. Њихово ропство заснивало се на пасивности и незнању, а пасивност и незнање су поново и поново рађали ропство. Када би сви били једнаки, руке би се човеку опустиле и он не би имао чему да се нада. Али, они су ипак били људи, носиоци искре разума. И стално су се час овде, час тамо појављивале и распаљивале у њима ватрице ужасно далеке и неизбежне будућности. Палиле су се, без обзира на све. Без обзира на њихово наводно ништавило. Без обзира на угњетавање. Без обзира на то, што су гажени чизмама. Без обзира на то, што нису били потребни никоме на свету и што су сви на свету били против њих. Без обзира на то, што су у најбољем случају могли да рачунају на презриво, неразумљиво сажаљење…

Они нису знали да будућност ради за њих, да је будућност без њих немогућа. Они нису знали да у овом страшном свету језивих авети прошлости они представљају једину реалност будућности, да су они — фермент, витамин у организму друштва. Ако се уништи тај витамин, друштво ће почети да трули, отпочеће социјални скорбут, мишићи ће ослабити, очи ће престати јасно да виде, зуби ће почети да испадају. Ниједна држава не може да се развија без науке — уништиће је суседи. Без уметности и опште културе држава губи способност за самокритичност, почиње да помаже погрешне тенденције, почиње сваког часа да рађа лицемере и подлаце, развија у грађанима потрошачки дух и самоувереност и на крају крајева ипак постаје жртва паметнијих суседа. Могу се колико год човек хоће прогањати књигочатци, забрањивати науке, уништавати уметности, али раније или касније људи се морају тргнути и уз шкрипу зуба отварати пут свему, што је тако омрзнуто властољубивим глупацима и незналицама. И, ма колико да презирали знање ти сиви људи, што се налазе на власти, они ништа не могу да ураде против историјске објективности, они могу само да је коче, али не и да је зауставе. Презирући и бојећи се знања, они ипак неизбежно почињу да потпомажу то знање да би остали на власти. Раније или касније они морају да дозволе отварање универзитета, научних удружења, морају да стварају истраживачке центре, опсерваторије, лабораторије, морају да стварају кадрове људи мисли и знања, људи које они више нису у стању да контролишу, људи потпуно другачије психологије, потпуно другачијих потреба, а ти људи не могу да постоје и тим пре да функционишу у пређашњој атмосфери ниског користољубља, шићарџијских ситних интереса, тупог самозадовољства и чисто телесних потреба. Њима је потребна нова атмосфера — атмосфера свеопштег и свеобухватног знања, која ће бити испуњена стваралачком напетошћу; њима су потребни писци, уметници, композитори, и сиви људи, који се налазе на власти, принуђени су да чине и такве уступке. Они, који се противе, биће уништени од стране лукавијих и вештијих супарника у борби за власт, али онај, ко чини те уступке, неизбежно и парадоксално, против своје воље рије на тај начин сам себи гроб. Јер погибељан је за непросвећене егоисте и фанатике пораст културе народа у целом дијапазону — од природно научних истраживања до способности човека да се диви музици… А после тога долази епоха гигантских социјалних потреса, праћених невиђеним дотле развојем науке и повезаним са тим најширим процесом интелектуализације друштва; епоха када сивило бије последњу битку, која по суровости враћа човечанство у средњи век, и сивило губи ту битку и у друштву, слободном од класног угњетавања, нестаје као реална снага, заувек.