Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Сечући камом овнујску лопатицу, бацио је поглед удесно и одмах се окренуо: дон Пифа се био наднео над испеченог јарца и радио као неки аутомат за копање земље. На тањиру нису остајале чак ни кости. Румата је зауставио дах и на душак искапио чашу ируканског вина. После је бацио поглед улево. Гур Литерата је нешто мувао виљушком у тањирићу са салатом.

„Шта ново пишете, оче Гур?” упитао је Румата полугласно.

Гур се тргао.

„Пишем?… Ја?… Не знам… Много тога.”

„Стихови?”

„Да… стихови…”

„Стихови су вам одвратни, оче Гур. (Гур га је чудновато погледао). Да, да, ви нисте песник.”

„Нисам песник… Понекад мислим — ко сам ја? И чега се бојим? Не знам.”

„Гледајте у тањир и наставите да једете. Рећи ћу вам ко сте ви. Ви сте генијални прозаик, оснивач новог и најплодотворнијег пута у литератури (На Гуровим образима се појавило руменило). Кроз једно стотинак, година, а можда и пре, вашим стопама ће кренути десетине литерата.”

„Нека им је бог у помоћи!” отело се Гуру.

„А сада ћу вам рећи чега се бојите.”

„Бојим се таме.”

„Незнања?”

„Незнања такође. У незнању смо у власти авети. Али, највише од свега се бојим таме, јер је у тами све подједнако сиво.”

„Одлично речено, оче Гур. Узгред буди речено, да ли још може да се добије ваше последње дело?”

„Не знам… А нећу ни да знам.”

„За сваки случај да знате; један примерак се налази у метрополи, у библиотеци императора. Други се чува у Музеју раритета у Соани. А трећи је код мене.”

Гур је дрхтавом руком сипао у свој тањир кашику желеа.

„Ја… не знам…” тужно је погледао Румату, огромним, упалим очима. „Хтео бих да читам… прочитам…”

„Са задовољством ћу вам позајмити…”

„И онда?…”

„И онда ћете ми вратити.”

„И после ћу вам вратити!” реско је рекао Гур.

Румата је одмахнуо главом.

„Дон Реба вас је јако наплашио, оче Гур.”

„Преплашио… Да ли сте икада морали да спаљујете сопствену децу? Шта ви знате о страху, благородни доне?…”

„Савијам главу пред оним што сте морали да преживите, оче Гур. Али вас из дубине душе осуђујем због тога што сте се предали.”

Гур Литерата је наједном почео да шапуће тако тихо, да га је Румата једва чуо кроз мљацкање и буку гласова:

„А чему све то?… Шта је то истина?… Принц Хаар је одиста волео прелепу Јаиневниору бакарне боје коже… Имали су и децу… Знам њиховог унука… Она је одиста отрована… Али, објаснили су ми да је све то лаж… Објаснили су ми да је истина — оно, што је у корист краља… Све остало је лаж и злочин. Целог живота сам писао само лажи… И тек сада пишем истину…”

Наједном је устао и гласно, запевајући, повикао:

Велик је и славан, као вечност

Краљ са именом — Благородство!

И повукла се сада бесконачност.

Уступивши своје прво место!

Краљ је престао да жваће и тупо се загледао у њега. Гости су увукли главе у рамена. Само се дон Реба смешкао и неколико пута је нечујно лупио дланом о длан. Краљ је испљунуо кости из уста на чаршав и рекао:

„Бесконачност!… Тачно је. И одиста, уступила је место… Похвално. Можеш да једеш.”

Мљацкање и разговори су се наставили. Гур је сео.

„Лако је и слатко говорити истину у лице краљу”, рекао је сипљивим гласом.

Румата је оћутао.

„Даћу вам примерак ваше књиге, оче Гур”, рекао је. „Али, под једним условом. Одмах ћете почети да пишете следећу књигу.”

„Не”, рекао је Гур. „Касно је. Нека Киун пише. Отрован сам. И, све у свему, мене то више не интересује. Сада хоћу само једно — да научим да пијем. А не могу… Желудац ме боли…”

Још један пораз, помислио је Румата. Закаснио је.

„Слушајте, Реба”, наједном је проговорио краљ. „А где је лекар? Обећали сте ми после ручка лекара.”

„Овде, је, ваше величанство”, рекао је дон Реба. „Наређујете ли да га доведу?”

„Наређујем ли? Него шта! Када би вас толико болело колено, урлали бисте као свиња!… Дајте га овамо што пре!”

Румата се завалио на наслон фотеље и припремио се да гледа. Дон Реба је дигао руке изнад главе и лупио прстом о прст. Врата су се отворила, и у салу је, непрекидно се клањајући, ушао погурени човек у годинама, дугој мантији, украшеној сликама сребрних паука, звезда и змија. Под руком је носио пљоснату, издужену торбу. Румата је био запањен: замишљао је Будаха сасвим другачије. Није могао мудрац и хуманиста, аутор свеобухватног ‘Трактата о отровима’ да има тако немирне, избледеле очице, усне које су дрхтале од страха, један, молећиви осмејак на лицу. Али, сетио се Гура Литерате. Вероватно је истрага над осумњиченим ируканским шпијуном вођена у духу литерарног разговора у кабинету дон Ребе. Узети и повући Ребу за уво, помислио је слатко. Довући га у мучилиште. Рећи џелатима: „Ево, ово је ирукански шпијун, који се преобукао у нашег славног министра, а краљ је наредио да се од њега извуче где се налази прави министар. Отпочните свој посао, и тешко вама, ако издахне раније него за недељу дана…” Чак се прикрио руком, да му нико не види лице. Одиста, чудовишна је ствар мржња…