Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Тражим вас већ читав један сат. У двору је Вага Точак! Разговара са дон Ребом у љубичастим одајама.”

Румата је чак за трен и зажмурио. После је, удаљивши се мало, рекао са учтивим чуђењем:

„Мислите на чувеног разбојника? Али, он је или погубљен, или је чак и сасвим измишљен.”

Поручник је олизао суве усне.

„Он постоји. У двору је… Мислио сам да ће вас то интересовати.”

„Најдражи мој дон Рипате”, подвлачећи речи, рекао је Румата, „мене интересују гласине. Сплетке, Вицеви… Живот је тако досадан… Ви ме, очигледно, погрешно схватате… (Поручник га је погледао избезумљеним очима). Размислите и сами — шта се мене тичу прљаве везе дон Ребе, кога ја, уосталом, и сувише поштујем, да бих га осуђивао? И онда, извините ме, али у журби сам… Чека ме једна дама.”

Дон Рипат је поново олизао усне, невешто се поклонио и постранце почео да се удаљава. Румати је наједном пала на памет срећна мисао.

„Узгред буди речено, драги мој”, позвао га је, „како вам се допала ситна интрига, коју смо извели јутрос са дон Ребом?”

Дон Рипат се спремно зауставио.

„Јако смо задовољни”, рекао је.

„Зар не, било је то дивно?”

„То је било фантастично! Сиви официри су обрадовани, што сте коначно отворено прешли на нашу страну. Тако паметан човек као што сте ви, дон Румата, а мува се са баронима, са благородним изродима…”

„Драги мој Рипате!” високопарно је рекао Румата, окрећући се да крене. „Ви заборављате, да са висине мог порекла нема разлике чак ни између краља и вас. До виђења.”

Кренуо је широким кораком по ходницима, самоуверено скрећући у попречне пролазе и ћутке уклањајући са пута стражаре. Он још није схватао шта ће да уради, али је схватао да је то одиста зачуђујући, редак случај. Он мора да чује разговор између два паука. Није тек онако дон Реба обећавао за живог Вагу четрдесет пута више, него за мртвога…

Иза љубичастих завеса у сусрет су му кренула два поручника са исуканим мачевима у рукама.

„Добар дан, пријатељи”, рекао је дон Румата, зауставивши се међу њима. „Министар је у свом кабинету?”

„Министар је заузет, дон Румата”, рекао је један од поручника.

„Сачекаћу”, рекао је Румата и прошао кроз завесу.

Овде је владала ужасна помрчина. Румата се пипајући око себе пробијао између фотеља, столова и металних светиљки. Неколико пута је јасно чуо нечије соптање над уветом, и тада је осећао како га је запахнуо мирис белог лука и пива. После је угледао слабу траку светлости, зачуо познати, уњкави тенор поштованог Ваге и зауставио се. Тог истог секунда оштрица копља му се опрезно забила између лопатица. „Тише, будало”, рекао је бесно, али тихо. „То сам ја, дон Румата.” Копље се удаљило. Румата је привукао фотељу траци светлости, сео, испруживши ноге и зевнуо тако, да се то добро чује. А онда је почео да посматра.

Пауци су се сусрели, Дон Реба је седео напето, налактивши се на сто испреплетених прстију. Са десне стране му је на гомили папира лежао тежак нож за бацање са дрвеном дршком. Лице министра је било озарено пријатним, мада и мало слеђеним осмејком. Достојан поштовања Вага је седео на софи, леђима окренут Румати. Личио је на неког старог чудака-велможу, који је последњих тридесет година провео у свом двору ван града, а да ниједном није изашао из њега.

„Морамо се офркестити”, говорио је, „и пеглом им лаћарно раскантати фајерцаге. За то тумамо двадесет добрих фергајна. Било би готивно зигаракнути баљушке. Али, фергајни шукар дикљају. На томе и да томујемо шатровирање. То је наше комисовање.”

Дон Реба је протрљао необријани подбрадак.

„Пуки”, рекао је замишљено.

Вага је слегао раменима.

„То ми дикљамо. Не томујемо вам да се шегебедечите са нама. Књижи ли?”

„Књижи”, одлучно је рекао министар одбране круне.

„Гилта”, рекао је Вага, дижући се.

Слушајући запањено тај галиматијас, Румата је открио на лицу Ваге раскошне бркове и шпицасту седу брадицу. Прави племић из доба претходне владавине.

„Било ми је необично пријатно што смо овако лепо поразговарали”, рекао је Вага.

Дон Реба је такође устао.

„Разговор са вама је био одиста изузетно пријатан”, рекао је. „По први пут видим тако смелог човека, као што сте ви, поштовани…”

„И ја”, гласом у коме се осећала досада, рекао је Вага. „Такође сам запањен и поносим се смелошћу првог министра наше краљевине.”

Окренуо је дон Реби леђа и кренуо према излазу, ослањајући се на свој штап — жезло. Дон Реба је, не спуштајући са њега замишљени поглед, расејано ставио прсте на дршку ножа. Тог истог часа иза леђа Румате је неко почео убрзано да дише, и дугачка мрка цев за издувавање стрелица појавила се поред његовог увета, уперена према прорезу између завеса. Један трен је дон Реба стајао, као да је нешто ослушкивао, а онда је сео, извукао из фијоке свог писаћег стола гомилу разних папира и удубио се у читање. Иза Руматиних леђа неко је пљунуо, цев је нестала. Све је било јасно. Пауци су се договорили. Румата је устао и, газећи нечије ноге, почео да се пробија ка излазу из љубичастих одаја.