Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Ви, ако не грешим, ноћас дежурате код спаваће собе принца?”

Румата се ћутке поклонио.

Румата је без икаквог циља лутао по бесконачним ходницима и прелазима двора, мрачним, влажним, који су заударали на влагу и амонијак, поред раскошних, теписима украшених соба, поред прашњавих кабинета са уским прозорима на којима су се налазиле решетке, поред магацина препуних разних непотребних ствари са позлатом која је отпадала. Овде људи готово да није ни било. Ретко је који дворанин ризиковао да посети овај лавиринт у задњем делу двора, где су краљевски апартмани неприметно прелазили у канцеларије министарства одбране круне. Овде је било лако залутати. Сви су се сећали случаја, када је патрола гарде, обилазећи дворац, била преплашена суманутим повицима човека, који је кроз решетке пружао испружене руке. „Спасите ме!” викао је човек. „Ја сам добар! Не знам како да се одавде извучем! Два дана ништа нисам јео! Ослободите ме одавде!” (Десет дана је између министра финансија и министра двора вођена жива преписка, после чега је донета одлука да се решетка исече, и током тих десет дана несрећни собар је храњен месом и хлебом, који су му дотурани на врху копља.) Осим тога, овде је било доста опасно. У тесним ходницима сударали су се припити гардисти који су чували краља и поднапити јуришници, који су чували министарство. Тукли су се очајнички, а када би туча била завршена, разилазили су се, односећи рањенике. Коначно, овде је било и пуно лешева. За два столећа, овде их се накупило поприлично.

Из дубоке нише у зиду појавио се јуришник-стражар са халебардом на готовс.

„Забрањено је”, мрачно је рекао.

„Шта се ти у то разумеш, будало!” немарно је рекао Румата, уклањајући га руком.

Чуо је како јуришник неодлучно трупка ногама иза њега, и наједном је ухватио самога себе у томе како увредљиве речи и немарни покрети испадају код њега некако рефлексно, да се он чак и не труди да глуми надменог господина, већ да је то у великој мери одиста и постао. Замислио је себе таквога на Земљи, и наједном је осетио гађење и стид. Зашто? Шта се то десило са мном? Где је нестало васпитано и гајено од детињства поштовање и поверење према себи сличнима, према човеку, према дивном бићу, које се зове ‘човек’? А мени више ништа не може да помогне, помислио је са ужасавањем. Јер, ја их одиста мрзим и презирем… Не сажаљевам их, не — мрзим их и презирем. Могу колико хоћу да правдам тупост и зверство овога момка, поред кога сам управо прошао, социјалне услове, строго васпитање, све шта хоћу, али ја сада јасно видим да је то мој непријатељ, непријатељ свега што волим, непријатељ мојих пријатеља, непријатељ онога што ја сматрам за најсветије. И не мрзим га теоретски, не мрзим га као, као ‘типичног представника’, већ га мрзим лично, као личност. Мрзим његово балаво лице, смрад његовог неопраног тела, његову слепу везу, његову злобу према свему што прелази границе полних односа и пијанчења. Ево, он сада трупка, та стока, коју је још пре само пола године његов дебели отац тукао, покушавајући да га приволи да тргује убуђалим брашном и ушећереним џемом, сопће, буково дрво; покушавајући да се присети параграфа лоше набубаних правила и никако не може да се снађе да ли треба да нападне благородног дона халебардом, повиче ‘стража!’ или једноставно да одмахне руком — јер, свеједно нико никада неће сазнати да је он овуда прошао. И он ће махнути на све руком, вратиће се у своју нишу, гурнуће у уста комад коре за жвакање и мљацкаће, пуштајући пљувачку и цмокћући. И он не жели да зна ништа на свету, и не жели ни о чему да мисли. Мислити! А чиме је па бољи орао наш, дон Реба? Да, разуме се, његова психологија је компликованија и рефлекси су му сложенији, али мисли су му налик на ове пуне амонијака и злочина ходнике двора, и он је исто тако незадрживо одвратан — језиви злочинац и паук без срама и стида. Дошао сам овамо да волим људе, да им помогнем да се исправе, да виде небо. Не, лош сам ја извиђач, помислио је кајући се. Ја сам историчар који ни за шта није. И када сам то само успео да упаднем у мочвару, о којој је говорио дон Кондор? Зар бог има право на неко друго осећање, осим на сажаљење?

Иза њега се зачуло ужурбано трупкање чизама по ходнику. Румата се окренуо и спустио руке на дршке мачева. Ка њему је трчао дон Рипат, држећи у руци комад папира.

„Дон Румата!… Дон Румата!…” почео је да виче још из даљине промуклим шапатом.

Румата је оставио мачеве. Притрчавши му, дон Рипат се осврнуо и прошаптао му једва чујно на уво: