Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Краљ је ручао у огромној сали из два дела. Сто, тридесет метара дугачак, био је постављен за сто особа; ту су били сам краљ, дон Реба, особе краљевске крви (двадесетак пунокрвних личности, прождрљиваца и пијанаца), министри двора и церемонија, група аристократа који су по традицији позивани (између осталих ту је био и Румата), туце барона са блесавим баронетима, и на самом крају стола — разна аристократска ситнурија, која је на разне могуће начине дошла до позивница за краљевски ручак. Ти последњи су, када су им уручиване позивнице и бројеви за фотеље, упозоравани: „Седите непокретно, краљ не воли када се гости много врпоље. Руке држите на столу, он не воли када се руке крију испод стола. Не осврћите се јер краљ не воли када му се званице осврћу.” За сваки такав обед прождирана је огромна количина префињене хране, испијана су читава језера старих вина, разбијана и уништавана гомила посуђа од чувеног есторског порцулана. Министар финансија се у једном свом извештају краљу хвалио да један једини обед његовог величанства стаје исто колико и полугодишње издржавање Соанске Академије наука.

Очекујући када ће министар церемонија под звуке труба три пута изговорити: „За сто!” Румата је стајао у гомили дворана и по десети пут слушао причу дон Тамеа о краљевском ручку, коме је он, дон Тамео, имао ту част да присуствује првих пола године. „…Налазим своју фотељу, стојимо, улази краљ, седа, седамо и ми. Ручак тече својим током. И наједном, замислите само драги моји донови, осећам да је пода мном мокро… Мокро! Нити да се окренем, нити да се промешкољим, нити руком да опипам испод себе — не усуђујем се. Али, ипак сам искористио један тренутак, спустио сам руку под себе и — шта мислите? Одиста — мокро! Омирисао сам прсте — не, не мирише ни на шта посебно. Шта је сада то? У међувремену је ручак био завршен, сви устају, а ја се, замислите само, драги моји благородни донови, не усуђујем да устанем… Видим да ка мени иде краљ — краљ! — али настављам и даље да седим на месту, као неки тамо барон-тупоглавац, који не зна за етикецију. Његово величанство ми прилази, милостиво се смешка и ставља ми руку на раме. ‘Драги мој дон Тамео’, говори ми, ‘ми смо већ устали и идемо да гледамо балет, а ви још седите. Шта вам је, да вам није којим случајем позлило?’… ‘Ваше величанство’, говорим ја, ‘одсеците ми главу, али пода мном је мокро…’ Његово величанство се изволело насмејати и наредило ми је да устанем. Устао сам и — шта мислите? Унаоколо су сви почели да се кикоћу. Благородни донови, ја сам цео ручак преседео на торти од рума! Његово величанство се изволело смејати. ‘Реба, Реба’, рекао је на крају, ‘то су све ваше шале! Изволите очистити благородног дона, испрљали сте му певало!’ Дон Реба је, пућкајући од смеха, извукао каму и почео да чисти торту са мојих панталона. Можете ли да замислите како сам се осећао, драги благородни донови? Нећу да кријем, тресао сам се од страха при помисли да ће ми се дон Реба, понижен пред свима, ипак осветити. На срећу, све се добро завршило. Уверавам вас, благородни донови, то је био најсрећнији тренутак у мом животу! Како се само смејао краљ! Како је било задовољно његово величанство!”

Дворани су се кикотали. Уосталом, такве шале су биле нормалне за краљевим столом. Званице су пуштане да седну у паштете, на фотеље са подрезаним ножицама, на гушчија јаја. Седали су понекад и на отроване игле. Краљ је волео да се забавља. Румата је наједном помислио: занимљиво, а како бих се ја понашао на месту тог идиота? Бојим се да би краљ онда морао да тражи другог министра одбране, а Институт би у том случају морао да пошаље у Арканар другог човека. И, све у свему, треба бити на опрези. Када наш орао, дон Реба…

Загрмеле су трубе, мелодично је запевао министар церемонијала, ушао је рамљући краљ, и сви су почели да седају. По угловима сале, ослонивши се на мачеве дворукаше, непокретно су стајали гардисти на стражи. Румата је имао ћутљиве суседе. Са десне стране је фотељу испуњавала мешина натмуреног прождрљивца дон Пифе, супруга чувене лепотице, а са леве стране је бесмислено у празан тањир зурио Гур Литерата. Гости су замрли, посматрајући краља. Краљ је гурнуо за оковратник сиву салвету, бацио поглед на јела и дохватио кокошју ногу. Само што ју је загризао зубима, а стотинак ножева се звекећући спустило у тањире и стотинак руку се исрпужило према тањирима. Сала се испунила мљацкањем и звуцима сисања, почело је да клокоће вино. Гардистима, који су непомично стајали ослоњени на мачеве дворукаше, почели су халапљиво да се помичу брци. Својевремено је Румата на тим ручковима осећао мучнину. Сада се већ био навикао.