Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Дежурство крај спаваонице принца отпочињало је у поноћ, и Румата је одлучио да оде кући, да види да ли је тамо све у реду и да се пресвуче. Улице су биле погружене у чаробну тишину, крчме су биле затворене. На раскрсницама су стајале, звецкајући гвожђем, групе јуришника са фењерима у рукама. Јуришници су ћутали и као да су нешто очекивали. Неколико пута су прилазили Румати, загледали се у њега и, препознавши га, исто га тако ћутке пропуштали. Када је до куће преостајало још једно педесетак корачаји, за њим је кренула група некаквих сумњивих личности. Румата се зауставио, почео да ларма канијама и мачевима, и ови су заостали, али се тог истог часа у помрчини зачуло како је зашкрипала тетива самострела. Румата је брзо кренуо даље, држећи се зидова, окренуо кључ у брави, стално осећајући да су му леђа незаштићена и са олакшањем улетео у хол.

У холу су се окупиле све слуге, наоружане чиме је ко могао. Испоставило се да је неко већ у више махова покушавао да продре кроз врата. Румати се то није допало. „А како би било да не идем?” помислио је. „Ђаво нека га носи, тог принца.”

„Где је барон Пампа?” упитао је.

Уно, узбуђен до крајности, са самострелом о рамену, одговорио му је да се барон пробудио још у подне, попио сав расо који је био у кући и поново отишао да се весели. После је, снизивши глас, известио да је Кира јако узнемирена и да је не једном питала за газду.

„Добро”, рекао је Румата и наредио слугама да се построје.

Слугу је било шест, не рачунајући куварицу — то су све били људи који су прошли кроз сито и решето, који су умели да се туку по улицама. Са сивима се они, разуме се, неће сукобљавати, преплашиће се гнева свемоћног министра, али против одрпанаца ноћне армије могу да се изборе, тим пре што ће разбојници те ноћи тражити лак плен. Два самострела, четири халебарде, тешки месарски ножеви, металне капе, врата по обичају окована гвожђем… Или да можда ипак не иде?

Румата се попео горе и на прстима ушао у Кирину собу. Кира је спавала обучена, скупивши се као маче на нераспремљеном кревету. Румата је постојао над њом са светиљком у руци. Да иде или не? Ужасно би желео да оде. Покрио је пледом, пољубио у образ и вратио се у кабинет. Мора да иде. Ма шта се дешавало, извиђач мора да буде у центру догађаја. И историчари ће од тога имати користи. Осмехнуо се, скинуо са главе обруч, пажљиво избрисао јеленском кожицом објектив и поново га ставио на главу. После је позвао Уна и наредио му да му донесе војну униформу и очишћени метални шлем. Испод кошуље, директно на мајицу навукао је, јежећи се од хладноће, металнопластичну кошуљу, направљену у облику металне оклопне кошуље (овдашње металне кошуље су добро браниле од мача и од ножа, али их је стрела самострела пробијала као од шале). Затежући опасач са металним украсима, рекао је Уну:

„Слушај ме, мали. Теби верујем више него свима осталима. Ма шта се овде десило, Кира мора остати жива и неозлеђена. Нека изгори кућа, нека сав новац опљачкају, али Киру ми чувај. Одведи је ако треба по крововима, по подрумима, како год хоћеш, али је сачувај. Јеси ли ме схватио?”

„Схватио сам”, рекао је Уно. „Не би требало данас да идете…”

„Слушај ме. Ако се не вратим кроз три дана, поведи Киру и одведи је у сајву, у Штуцаву шуму. Знаш ли где је то? Но, ето, у Штуцавој шуми ћеш пронаћи Пијани Брлог, та колиба се налази у близини самога пута. Кога год упиташ — показаће ти. Само пази кога питаш. Тамо ћеш наћи једног човека, зове се отац Кабани. Испричаћеш му све. Јасно?”

„Јасно. Само, било би боље да никуда не идете…”

„И ја би то највише волео. Али не могу: служба… Но, пази.”

Лупио је дечаку чвргу у нос и осмехнуо се на његов невешти осмејак. Доле је одржао говор слугама, изашао кроз врата и поново се нашао у помрчини. Иза његових леђа загрмеле су резе.

Принчеве одаје су се у сва доба лоше чувале. Лако је могуће да управо због тога никада нико није ни покушавао да нападне арканарске принчеве. А посебно се нико није интересовао за садашњег принца. Никоме на свету није био потребан овај један плавооки дечак, који је личио на било кога, само не на свога оца. Дечак се допао Румати. Васпитаван је јако лоше, и због тога је био сналажљив, није био суров, није подносио — према свему инстинктивно — дон Ребу, волео је наглас да пева разноврсне песмице на речи Гурена и да се игра бродовима. Румата је поручивао за њега из метрополе књиге са сликама, причао му о звезданом небу и једном за свагда освојио дечака причом о летећим бродовима. За Румату, који је ретко када имао везе са децом, десетогодишњи принц је представљао супротност свим слојевима ове дивље земље. Управо из таквих обичних, плавооких дечачића, једнаких у свим слојевима, израстали су касније и зверства, и незнање, и покорност, а у њима, у тој деци, није било никаквих ни трагова, ни зачетака свих тих гадости. Понекад је мислио како би то било дивно, када би са планете нестали сви људи старији од десет година.