Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Румата је посматрао замрли у помрчини град. Негде тамо, у смрдљивом собичку, скупивши се на једном лежају, горео је у грозници унакажени отац Тара, а брат Нанин је седео крај њега за нахереним сточићем, пијан, весео и бесан, и завршавао свој ‘Трактат о гласинама’, са уживањем маскирајући бирократским пасусима свој подсмех над сивим животом. Негде тамо је слепо лутао у пустим раскошним одајама Гур Литерата, са ужасом осећајући како без обзира на све, из дубине његове растрзане, изгажене душе настају под притиском нечег непознатог и пробијају се у свест јарки светови, пуни предивних људи и потресних осећања. И негде тамо је бог зна како прекраћивао ноћ потучен, оборен на колена доктор Будах, прогањан, али ипак жив… Браћо моја, помислио је Румата. Ваш сам, ми смо пут ваше пути! Наједном је снажно осетио, да он није никакав бог, што у длановима чува искрице разума, већ брат, који помаже брату, син који спасава оца. „Убићу дон Ребу.”… „Зашто?”… „Он убија моју браћу.”… „Он не зна шта ради.”… „Он убија будућност.”… „Он није крив, он је дете свога доба.”… „То јест, хоћеш да кажеш да не зна да је крив? Али зар је мало ствари које он не зна? Ја знам да је он крив.”… „А шта ћеш урадити са оцем Цупиком? Отац Цупик би дао много што шта, када би неко убио дон Ребу. Ћутиш? Многе би тада морао да убијеш, зар не?”… „Не знам, можда и многе. Једног за другим. Све оне, који дигну руку на будућност.”… „То се већ дешавало. Тровали су отровом, бацали бомбе које су сами правили. И ништа се није мењало.”… „Не, ипак се мењало. На тај начин је стварана стратегија револуције.”… „Ти не мораш да ствараш стратегију револуције. Ти једноставно хоћеш да убијеш.”… „Да, хоћу.”… „А умеш ли то?”… „Јуче сам убио дона Окану. Знао сам да је убијам још онда, када сам кренуо код ње са пером за уветом. И жалим само што сам је убио а да од тога нема никакве користи. Тако да су ме такорећи већ научили да убијам.”… „А то је лоше. То је опасно. Сећаш ли се Сергеја Кожина? А Џорџа Ленија? А Сабине Кригер?” Румата је прешао дланом по ознојеном челу. Ето тако, мислиш, мислиш, размишљаш — и на крају измислиш барут…

Скочио је и широм отворио прозор. Скупине пламичака у мрачном граду почеле су да се покрећу, расуле се и кренуле у ланцу, појављујучи се и нестајући међу невидљивим зградама. Некакав звук се појавио над градом — удаљено, више гласно урлање. Планула су два пожара и озарила суседне кровове. Нешто је почело да пламти у луци. Догађаји су почели да се одвијају. Кроз неколико часова биће јасно шта означава савез сивих и ноћних армија, неприродан савез трговаца и бандита са великог пута, биће јасно шта то жели дон Реба и какву је нову провокацију смислио. Или, говорећи једноставније: сазнаће се кога то данас кољу. Највероватније је да је отпочела ноћ дугих ножева, покољ сивог руководства ко је је сувише дигло нос, барона који се налазе у граду а такође и најнезгоднијих аристократа. Шта ли сада ради Пампа, помислио је. Само да не спава — одбраниће се већ, он некако…

Није успео да доврши мисао. О врата су са помамним повицима: „Отворите! Дежурни, отворите!” почели да лупају песницама. Румата је отворио резу. У просторију је улетео полуобучени, модар од страха човек, ухватио Румату за оковратник кошуље и почео да вуче, дрхтећи:

„Где је принц? Будах је отровао краља! Ирукански шпијуни су дигли устанак у граду! Спасавајте принца!”

То је био министар двора, човек глуп и крајње одан. Одгурнувши Румату, он је појурио у принчеву спаваћу собу. Почеле су да циче жене. А кроз врата су већ надирали, истуривши напред зарђале халабарде, јуришници у сивим кошуљама, ознојених њушки. Румата је извукао мачеве.

„Назад!” рекао је хладно.

Иза његових леђа, из спаваће собе зачуо се кратак, пригушени вапај. Лоше стоје ствари, помислио је Румата. Ништа не схватам. Одскочио је у угао и заградио се столом. Јуришници су, тешко дашћући, испунили собу. Накупило их се једно петнаестак. Напред се прогурао поручник у сивој, тесној униформи, са мачем у руци.

„Дон Румата?” упитао је, губећи дах. „Ухапшени сте. Предајте ми своје мачеве.”

Румата се увређено насмејао.

„Узмите их”, рекао је, бацајући поглед на прозор.

„Ухватити га!” дрекнуо је официр.

Петнаест ухрањених трутова са секирама — то и није баш превише за човека који влада вештинама борбе, поготову још ако се узме у обзир да ће се за њих овде знати тек за три столећа. Гомила је налетела и одбила се назад. На поду је остало неколико секира, два јуришника су се згрчила и, опрезно притискајући на желуце угануте руке, повукли се у задње редове. Румата је у потпуности владао кружном одбраном, када се пред нападачима као светлуцава завеса почео да врти челик и када се чинило да је немогуће пробити се кроз ту завесу. Јуришници су се, тешко дашћући, неодлучно згледали. Заударали су на пиво и бели лук.