Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Овај сигурно неће побећи”, рекао је један.

„Да, неће, мајка га убила…”

„Шта је доне, није слатко? а?”

„Доста лупетања”, проговорио је из помрчине заповеднички глас. „Дођите овамо, дон Румата.”

Румата је кренуо према гласу, осећајући како се заноси. Однекуд се појавио човек са бакљом, кренуо испред њега. Румата је препознао место: то је било једно од многобројних дворишта министарства одбране круне, негде крај краљевских коњушница. Брзо је схватио — ако га поведу надесно, онда га значи воде у Кулу, у мучилиште. Ако га поведу налево — онда га значи воде у канцеларију. Протресао је главом. Ништа, помислио је. Када сам жив, онда ћемо се још значи борити. Скренули су улево. Неће значи одмах, помислио је Румата. Биће прво истрага. Језива ствар. Ако је већ ствар стигла и до истраге, за шта онда могу да ме оптуже? Чини ми се да је јасно. Позивање тровача Будаха, тровање краља, завера против круне… Лако је могуће чак и убиство принца. И, разуме се, шпијунажа у корист Ирукана, Соана, варвара, барона, Светог Ордена и тако даље и тако даље… Одиста је чудно како сам уопште и жив. Значи, још је нешто смислила она бела гљива.

„Овамо”, рекао је човек заповедничким гласом.

Отворио је ниска врата, и Румата је, повивши се, ушао у огромну просторију осветљену туцетом бакљи. На средини, на излизаном тепиху седели су и лежали увезани окрвављени људи. Неки од њих били су већ или мртви, или без свести. Готово сви су били боси, у исцепаним спаваћицама. Дуж зидова, немарно се ослањајући на секире и халебарде, стајали су јуришници црвених лица, свирепи и самозадовољни — победници. Пред њима се шеткао — са рукама на леђима — официр са мачем, у сивој униформи јако умашћеног оковратника. Руматин сапутник, човек у црној кабаници, пришао је официру и нешто му шапнуо на уво. Официр је климнуо главом, са интересовањем погледао Румату и нестао иза цветних завеса на супротном крају просторије.

Јуришници су такође са интересовањем посматрали Румату. Један од њих, зрикав је рекао:

„А овај дон има добар камичак.”

„Одличан камен, нема шта”, сложио се други. „За краља би могао да буде. И обруч је од жеженог злата.”

„Сада смо ми сами краљеви.”

„Да му га смакнемо?”

„Пре-ки-нути!” тихо је рекао човек у црној кабаници. Јуришници су га, ништа не схватајући, погледали:

„Ко нам се то још сада сручио на главу?” рекао је зрикави јуришник.

Човек са кабаницом му је, не одговарајући, окренуо леђа, пришао Румати и стао поред њега. Јуришници су га непријатељски одмеравали од главе до ногу.

„Па да то није којим случајем поп?” рекао је јуришник са оком. „Ехеј, попе, хоћеш ли у чело?”

Јуришници су почели да се клибере. Зрикави јуришник је пљунуо на длан, пребацујући секиру из руке у руку и кренуо према Румати. Ох, ала ћу му дати сада, помислио је Румата, лагано повлачећи уназад десну ногу.

„Кога сам увек млатио”, наставио је јуришник, заустављајући се пред њим и разгледајући човека у црном, „то су били неки попови, разни тамо књигочатци и мајстори. Дешавало се рецимо…”

Човек у кабаници је дигао руку дланом нагоре. Нешто је зазвиждало под таваницом. Ж-ж-ж! Зрикави јуришник је испустио секиру и претурио се на леђа. Из средине чела му је вирила кратка стрела са густим перима из самострела. Завладала је тишина. Јуришници су се повукли, бацајући погледе према таваници. Човек у кабаници је спустио руку и наредио:

„Склонити цркотину, брзо!”

Неколико јуришника је потрчало, дограбило убијеног за ноге и повукло га одатле. Иза завесе се појавио официр махнуо им руком да приђу.

„Хајдемо, дон Румата”, рекао је човек у кабаници.

Румата је кренуо према завеси, заобилазећи гомилу заробљеника. Ништа не схватам, размишљао је. Иза завесе, у помрчини неко га је дохватио, претресао, смакао са опасача празне каније и гурнуо на светлост.

Румата је одмах схватио где се нашао. То је био добро му познати кабинет дон Ребе у љубичатим одајама, Дон Реба је седео на истом месту и у истоветној пози, напето се исправивши, ставивши лактове на сто са преплетеним прстима. А старац пати од шуљева, наједном је са сажаљењем помислио Румата. Са десне стране од дон Ребе седео је отац Цупик, важан, усредсређен, стегнутих усана, а са леве — доброћудно насмејан дебељко са нашивцима капетана на сивом мундиру. У кабинету није било више никога. Када је Румата ушао, дон Реба је тихо и нежно рекао:

„А ево, пријатељи, и благородног дон Румате.”

Отац Цупик се са потцењивањем исцерио, а дебељко је доброћудно климнуо главом.