Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Како сам их само, а?… Нико није ни ‘а’ рекао!… Код вас, чини ми се, не би могли баш тако…”

Румата је ћутао.

„Да-а…” отегао је дон Реба одушевљено. „Одлично! Но па шта, сада бисмо могли да поразговарамо, дон Румата… А можда ви и нисте дон Румата? А можда чак нисте ни дон? А?…”

Румата је оћутао, посматрајући га са интересовањем. Блед, са црвеним жилицама на носу, дрхти од узбуђења, жели, и то ужасно жели да повиче, лупкајући дланом о длан: „А ја знам! А ја знам!” А ништа ти у ствари не знаш, кучкин сине. А ако једном и сазнаш, једноставно нећеш поверовати. Но, говори, говори, слушам те.

„Слушам вас”, рекао је.

„Ви нисте дон Румата”, рекао је дон Реба. „Ви сте самозванац.” Строго је посматрао Румату. „Румата Есторски је умро пре пет година и сахрањен је у породичној гробници свога рода. И свеци су већ одавно смирили његову бунтовну, и да будемо отворени, не баш превише чисту душу. Но, како ћемо, хоћете ли сами да признате, или да вам помогнем?”

„Сам ћу признати”, рекао је Румата. „Зовем се Румата Есторски и нисам навикао да се сумња у моје речи.”

Да покушам да те мало разљутим, помислио је. Бок ме боли, а иначе бих те добро повукао за нос.

„Видим да ћемо морати да наставимо разговор на другом месту”, злослутно је рекао дон Реба.

Са лицем су му се дешавале најчудноватије промене. Нестао је пријатан осмејак, усне су му се стегле у праву линију. Чудновато и језиво је почела да му се помера кожа на челу. Да, помислио је Румата, таквог човека одиста можеш и да се преплашиш.

„Ви одиста патите од шуљева?” упитао га је са саучешћем у гласу.

У очима дон Ребе је промакло нешто, али израз лица му се није променио. Направио се као да питање није чуо.

„Лоше сте искористили Будаха”, рекао је Румата. „Он је одличан стручњак. Био је…” додао је значајно.

У безбројним очима је поново нешто промакло. Аха, помислио је Румата, Будах је значи још жив… Сместио се удобније и обухватио рукама колено.

„Значи, одбијате да признате?” рекао је дон Реба.

„А шта то?”

„То да сте самозванац.”

„Поштовани Реба”, рекао је Румата поучно, „такве се ствари доказују. Јер, ви ме вређате!”

Лице дон Ребе постало је сладуњаво.

„Драги мој дон Румата”, рекао је. „Извините, за сада ћу још да вас називам тим именом. Но, ето, ја обично никада и ништа не доказујем. Доказују тамо, у Веселој Кули. И за то имам искусне, добро плаћене стручњаке, који помоћу воденице за месо светога Мике, ципела господа бога, рукавица великомученице Пате или рецимо столице… ехе, извините, фотеље Тоца-Освајача, могу да докажу шта год желе. Да бог постоји, и да бога нема. Да људи корачају рукама и да људи стоје на боку. Да ли ме схватате? Ви то можда и не знате, али постоји читава наука о добијању доказа. Просудите и сами: зашто да вам доказујем оно, што и сам знам? И, уз све то, ништа вам се неће десити ако признате…”

„Мени не”, рекао је Румата. „Али вама може да се деси.”

Дон Реба је једно време размишљао.

„Добро”, рекао је. „Очигледно је да ћу ипак морати да отпочнем ја. Дајте да погледамо где је све и у чему је био запажен дон Румата Асторски за пет година свог загробног живота у Арканарској краљевини. А после ћете ми објаснити смисао свега тога. Слажете ли се?”

„Не бих желео да дајем обећања која не могу да испуним”, рекао је Румата, „али вас слушам са интересовањем.”

Дон Реба је, почевши да претура по свом писаћем столу, извукао одатле лист пунијег папира и, подигавши веђе, бацио поглед на њега.

„Нека вам је знано”, почео је он, пријатељски се чешкајући, „нека вам је знано, да сам ја, министар одбране арканарске круне, предузео акције против такозваних књигочатаца, учених и других некорисних и штетних по државу људи. Те моје акције наишле су на чудновату контраакцију. Док ми је сав народ који је листом, једним поривом, краљу, а такође арканарским традицијама одан, помогао: предавао оне који су се прикрили, сам пресуђивао, указивао на сумњиве, који су умакли мојој пажњи — у то исто доба је неко непознати, али веома енергичан при томе, крао испред нашег носа и пребацивао ван граница наше краљевине, најтеже, најопасније и најодвратније злочинце. Тако су нам умакли: безбожни астролог Багир Кисенски; злочинац-алхемичар Синда, који је повезан, како је то доказано, са нечистом силом и ируканским властима; одвратан памфлетиста Цурен који ремети мир, као и низ других, нижих рангом од њега, злочинаца. Негде је нестао полудели чаробњак и механичар Кабани. Неко је утрошио читаву гомилу злата, да би онемогућио гнев народни у односу на богомрске шпијуне и троваче, бивше главне лекаре његовог величанства. Неко је, при одиста фантастичним околностима, које нас терају да се поново присетимо непријатеља рода људског, ослободио из затвора чудовишног развратника и тровача народних душа, атамана сељачке побуне Арату Грбатог…” Дон Реба се зауставио и, покрећући кожу на челу, значајно погледао Румату. Румата се, подигавши главу према таваници, машталачки осмехнуо. Арату Грбатог је отео он, долетевши по њега хеликоптером. На чуваре је то оставило фантастичан утисак. На Арату, узгред буди речено такође. А ипак сам јуначина, помислио је. Добро сам радио.