Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„А какав је био циљ тог вашег доласка?”

„Околности су ме натерале да напустим Естор. Тражио сам престоницу, која би по свом сјају могла да се упореди са престоницом метрополе.”

Осетио је како су руке коначно почеле да му горе. Румата је стрпљиво и упорно наставио да масира отекле зглавке.

„А, какве су то биле околности?” упитао је дон Реба.

„Убио сам у двобоју члана царске породице.”

„Тако значи? А кога то?”

„Младог војводу Екину.”

„Зашто сте се тукли?”

„Жена”, кратко је одговорио Румата.

Стекао је утисак да сва та питања апсолутно ништа не значе. Да је то иста таква игра, као и дискусија о начину погубљења. Сва тројица нешто очекују. Ја чекам да ми се руке поврате. Брат Аба — будала — чека када ће му се на колена сручити злато из благајне дона Румате. Дон Реба такође нешто чека… Али монаси, монаси! Одакле у двору манаси? Па уз све то још тако вешти, борбени момци?

„Име жене?”

Но, и то су ми питања, помислио је Румата. Глупља је одиста немогуће и смислити. Покушаћу да их мало раздрмам…

„Дона Рита”, одговорио је.

„Нисам очекивао да ћете одговорити. Захваљујем вам се.”

„На услузи.”

Дон Реба се поклонио.

„Да ли сте имали прилике да будете у Ирукану?”

„Не.”

„Јесте ли сигурни у то?”

„Ви такође.”

„Ми хоћемо истину!” поучно је рекао дон Реба.

Брат Аба је климнуо главом. „Истину и само истину!”

„Аха”, рекао је Румата. „А мени се учинило…” Заћутао је.

„Шта вам се то учинило?”

„Учинило ми се да хоћете да приграбите моју наследну имовину. Одиста, не могу да замислим, дон Реба, на који то начин имате намеру да дођете до ње?”

„А поклон? А поклон?” повикао је брат Аба.

Румата се насмејао што је могао дрскије.

„Ти си будала, брате Аба, или како се већ оно зваше… Одмах се види да си трговац. Зар не знаш да мајорат не може бити предат у туђе руке?”

Видело се да се брат Аба ужасно разбеснео, али се ипак уздржавао.

„Не бисте смели да разговарате таквим тоном”, меко је рекао дон Реба.

„Хоћете истину?” побунио се Румата. „Ево вам истине, најчистије истине и само истине: брат Аба је — будала и трговац.”

Али, брат Аба је успео да се савлада.

„Чини ми се да смо се удаљили од предмета нашег разговора”, рекао је смешкајући се. „Шта ви мислите, дон Реба?”

„У праву сте, као и увек”, рекао је дон Реба. „Благородни доне, а да ли сте икада били у Соану?”

„Био сам у Соану.”

„Зашто?”

„Да посетим Академију наука.”

„Чудновати циљ за младог човека вашег положаја.”

„То је мој каприц.”

„А да ли познајете генералног судију Соана, дон Кондора?”

Румата је постао опрезан.

„То је стари пријатељ наше породице.”

„Благородан човек, зар не?”

„Личност достојна поштовања.”

„А да ли знате да је дон Кондор учесник завере против његовог величанства?”

Румата је дигао главу.

„Запамтите једном за увек, дон Реба”, рекао је високомерно. „За нас, старо племство метрополе, сви ти Соани и Ирукани, па и Арканар, били су, а увек ће и остати вазали императорске круне.” Пребацио је ногу преко ноге и окренуо се.

Дон Реба га је замишљено посматрао.

„Богати сте?”

„Могао би да купим цео Арканар, али ме помијаре не интересују…”

Дон Реба је уздахнуо.

„Срце ће ми препући од туге”, рекао је. „Пресећи тако славно стабло тако чувенога рода! Био би то прави злочин да га не диктирају државне потребе.”

„Мање мислите на државу”, рекао је Румата, „а више на сопствену кожу.”

„У праву сте”, рекао је дон Реба и лупио прстом о прст.

Румата је брзо напео и поново опустио мишиће. Према свему, тело му је почело да ради. Иза драперија су поново искочила три монаха. Са истом неуловљивом брзином и вештином, који су сведочили о огромном искуству, они су опколили брата Абу, који се још умилно смешкао, дограбили га и заврнули му руке за леђа.

„Јој-јеј-јеј-јеј!…” почео је да урла брат Аба. Дебело лице му се искривило од бола.

„Брже, брже, не гњавите!” са гађењем је рекао дон Реба.

Дебељко се бесно опирао, док су га вукли иза драперија. Чуло се како урла и пишти, а после је наједном заурлао језивим гласом који је било немогуће препознати, и одмах се смирио. Дон Реба је устао и опрезно испразнио самострел. Румата га је запањено посматрао.

Дон Реба се шеткао по просторији, замишљено чешкајући леђа стрелом из самострела. „Добро, добро”, мрмљао је готово нежно. „Одлично!…” Као да је био заборавио на Румату. Кораци су му постајали све бржи, успут је махао стрелом, као диригентском палицом. После се наједном нагло зауставио испред стола, одбацио стрелу, опрезно сео и рекао, смешкајући се читавим лицем: